Sloboda bez filtera

Ali zato jeste „svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi“. S jedne strane Štulićeva definicija slobode znatno je uža od one iz perioda Francuske revolucije (sloboda je mogućnost da se čini sve ono što ne škodi drugome – Deklaracija prava čoveka i građanina, član 4.)

S druge strane, definicija slobode prema frontmenu Azre odlično se uklapa u kontekst današnjih „programiranih društava“ u kojima se sloboda meri količinom informacija na kontrakantaru. Francuski sociolog Alen Turen pisao je da klasna diferencijacija u postindustrijskim društvima isključivo počiva na nejednakoj preraspodeli informacija, te da se pripadnici vladajućih klasa prepoznaju po tome što se osim upravljanja spoznajom, bave i čuvanjem informacija. Možda su to upravo oni skladno-neskladni nesavršeni ljudi iz Štulićeve pesme, koji nam padnu na pamet svaki put kad se pomene korupcija u ključnim granama vlasti. A koji prilično dugo vremena montiraju kulise demokratskih institucija u Srbiji.

Veliki italijanski mislilac Norberto Bobio govorio je da prirodi demokratije odgovara situacija u kojoj ništa ne može biti obavijeno tajnom. Pa iz te perspektive ispada da zakulisno delovanje tehnokratije sve više poprima formu antidemokratske rabote. I u tome zapravo ima logike. Ako je rad državnih organa netransparentan, a građani u svom posedu nemaju mehanizme zavirivanja u javne poslove države, (nedostaje im dakle dovršena svest o skladu nesklada nesavršenih ljudi), onda u svemu tome ima malo demokratije. Još manje praktične slobode „bez filtera“ oslobođene teorijskog balasta. Reč je o pozitivnoj „slobodi za“ aktivno delovanje građana u društvu za razliku od negativne „slobode od“ zadiranja države u domen privatne sfere građana. Zbog toga ne treba da čudi što „sloboda bez filtera“, gledana očima vlasti, predstavlja potencijalno opasnu subverziju na stend baju.

Sve u svemu, bez slobode nema demokratije. Demokratije nema bez građanskih inicijativa. Građanskih inicijativa nema bez informisanih, aktivnih građana. Informisanih, aktivnih građana nema bez slobode. A slobode opet nema bez građanske svesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi. Ovaj začarani krug valjalo bi sada zatvoriti imenovanjem faktora bez kojeg nema građanske svesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi. I recimo da je taj faktor Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (u daljem tekstu ZOSPIOJZ). Savet Evrope je još 2002. preporučio zemljama članicama EU (i zemljama koje teže učlanjenju) usvajanje pomenutog zakona čime su građani širom Evrope dobili mogućnost da kontrolišu rad državnih organa. Problem je što ljudi u Srbiji (mada je ZOSPIOJZ među nama još od 2004) malo znaju o ovom zakonu, a još manje o njegovom epohalnom značaju za građane.

Evo stoga kratkog uvodnog dela iz Vodiča kroz ZOSPIOJZ. „Svako ko zatraži ima pravo da sazna svaku informaciju u posedu vlasti, osim u slučajevima u kojima je Zakon odredio drugačije. Ako vlast tražiocu neosnovano uskrati informaciju, tražilac može da se obrati povereniku za informacije od javnog značaja i da na drugi način, predviđen Zakonom, ostvari svoje pravo“. Posebno treba upamtiti da je informacija od javnog značaja svaka informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, a koju javnost ima pravo da zna. Informaciju od javnog značaja može da zatraži bilo ko, bez obzira na državljanstvo, etničku pripadnost, veroispovest, pol, uzrast ili neku drugu karakteristiku. Tražilac ima pravo na istinitu i potpunu informaciju, a organ javne vlasti koji je dao neistinitu ili nepotpunu informaciju prekršajno odgovara za štetu proisteklu iz neosnovanog uskraćivanja pristupa traženoj informaciji. Takođe, tražilac nije dužan da navede razlog potraživanja konkretne informacije.

Prošle nedelje se Rodoljub Šabić (poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti) javno osvrnuo na, kako je podvukao, dramatičan porast žalbi koje mu u poslednje vreme pristižu od strane građana. Samo ih je tokom prošlog meseca bilo 530, dok ih je, poređenja radi, tokom cele 2005. bilo 437. To je nesumnjiv, kako Šabić reče, pokazatelj lošeg odnosa odgovornih prema pravima građana. Drugim rečima, to je pokazatelj da uporno opstaje tradicionalni manir po kojem država taji od građana podatke poput, recimo, onih o budžetu ili javnim nabavkama. Međutim, postoji u Šabićevom osvrtu i jedan pozitivan aspekt. Naime, ako se broj žalbi dramatično povećava, to takođe može da znači i da se povećava interesovanje građana za ZOSPIOJZ kao i njihova želja da se najzad aktivno pozabave kontrolom rada državnih organa. Ali to bi već onda bio pouzdani pokazatelj rađanja građanske svesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi. Da ne govorimo o dugoročnim mogućnostima skidanja slobode bez filtera sa stend baja.