Sloboda nekretanja

… u jeku, dakle, svih tih strategija uštede i pritezanja (obaška stezanja), naša vlada otvara Kancelariju za saradnju sa Rusijom i Kinom.

Ovim (u geostrateškom pogledu) veličanstvenim i nadasve humanim gestom naša vlada je mnogim nevernim Tomama začepila gubicu i pokazala im da i te kako misli na običnog malog čoveka – i da brine o njemu. I ne samo o njemu, već i o buljuku njegovih najbližih saradnika koji će sada (u to ne treba imati nikakve sumnje) naći novo-staro uhlebljenje na državnim jaslama. Na taj način će odlazeći predsednik Nikolić sastaviti još jedan petogodišnji mandat – ovoga puta kao direktor Kancelarije nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom.

Ako se po nomenu omen poznaje – biće to respektabilni državni organ. Jedino nije jasno zbog čega su iz pompeznog naziva izostavljeni Ujedinjeni Arapski Emirati? To svakako nije pošteno prema odlazećem predsedniku države koji se pred kraj mandata svojski potrudio da u cilju učvršćivanja srpsko-arapskog prijateljstva vaspostavi čak i novu formu orijentalno-slavjanskog plesa pod nazivom „tomango“. (Sećate se privatnog snimka procurelog u javnost na kojem Toma, opijen zvucima južnog vetra i isparenjima iz egzotičnih nargila, vitla nekakvim štapom poviše glave.).

No, šta je tu je. Kancelarija se rodila – valja je sada ljuljati. Građani će (dabogme) plaćati njen rad iz vlastitog džepa, ali će zauzvrat dobiti dalje učvršćivanje prijateljskih veza između bratskih naroda Srbije, Kine i Rusije, kao i nastavak rada na monumentalnim infrastrukturnim projektima poput moravsko-jonskog kanala i krimsko-šumadijskog gasovoda. Uostalom, Nikolićevo perfektno poznavanje tradicije i kulture drevne kineske civilizacije, pretežno bazirano na Kremanskom proročanstvu braće Tarabića, kao i iskreno prijateljstvo sa moćnim ruskim predsednikom – garantuju da će Kancelarija za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom trajati na mnogaja ljeta. U tom smislu, dirljiv je napor vlade da odlazećeg predsednika pošto-poto zadrži u državnom sedlu.

Još je, međutim, dirljivija briga vlade da pošto-poto spreči odlazak tek stasalih medicinskih radnika u inostranstvo. Naime, ideja da se mladi doktori ubuduće upućuju na specijalizaciju, ali pod uslovom da nakon završenog usavršavanja ostanu u Srbiji najmanje 96 meseci, predstavlja najnoviji hit izvršne vlasti. A da li ovo (vremenski zaista simboličko) ograničenje kretanja mladih stručnjaka predstavlja i kršenje člana 39 ustava ove zemlje koji se tiče neprikosnovenosti slobode kretanja – pitanje je pre svega za pravne eksperte koji još uvek vredno raspetljavaju savamalski čvor.

Ipak, poznajući dosadašnju političku praksu ove zemlje, koja se uglavnom nalazi u naglavačkom opozitu spram pravno-političke teorije, nije isključeno da će se ustavom zagarantovana sloboda kretanja od sada pa nadalje tumačiti kao sloboda nekretanja. Drugim rečima, nije isključeno da će slobodarsko nekretanje s mrtve tačke (odozgo nametnuto nekakvom ciljno-neracionalnom uredbom) biti čak tretirano kao vrhunsko znamenje patriotizma.

Pritom će mladi doktori-specijalisti, željni dobro plaćenog posla u zdravstvu, a usled vladine zabrane zapošljavanja u javnom sektoru – imati priliku da realizuju neke svoje skrivene talente i u drugim delatnostima koje život znače. Država će im nesebično, umesto da ih prepusti osmogodišnjem džabalebarenju dok čekaju dozvolu za prelazak grane, omogućiti da pošteno zarade novac prodajom čarapa na pijaci ili (ako obezbede kakvu vezu) kopanjem moravsko-jonskog kanala koji će prethodno s Kinezima, i na opštu radost napredne zajednice, utanačiti direktor Kancelarije nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom – Nikolić. Pa što se kaže – kom opanci, kom obojci.