Slobodno u zidare

„Snevam“, veli Paraskeva, „da mi je petnaestogodišnji sin zapravo otac (lokalni partijski mogul), a ja njegovo jedino dete koje želi da upiše fakultet. Otac mi ne dozvoljava studiranje već poteže vezu kako bi me zaposlio na građevini (sektor 3 kvadrant 5 Beograda na vodi). Međutim, ja ne želim u zidare (ukoliko nisu slobodni). Protivim se skačem, protestujem, plačem… Odjedared, nalazim se u skupštinskoj klupi i započinjem pisanje molbe državi da me što pre resocijalizuje. Ali, avaj, tek na polovini intelektualnog napora shvatam da umesto grafitnom olovkom, ‘artiju drljam mistrijom kupljenom u kineskoj radnji“.

Takozvani inverzivni san, kada roditelj sanja da je dete sopstvenog deteta, odnosno kada dete sanja da je roditelj vlastitog roditelja – prema tranzicijskom sanovniku ukazuje na promenu ugla gledanja na sredstva kojima valja dosegnuti nedostižne ciljeve. Naime, poznat je fenomen kada bolesno ambiciozni roditelj projektuje svoje nerealizovane ambicije na dete. Na primer, roditelj nije uspeo da postane plastični hirurg pa maltretira svoje čedo da se lati skalpela i upiše medicinu. (A čedo jedino želi da pika fudbal). Jedan je tako maštao da postane drugi Paganini (mada nije odmakao dalje od srednje birotehničke škole), ali je zato rođenom sinu velikodušno tutnuo u ruke violinu. Srećom, odustao je čim je shvatio da mali violinu tretira kao gusle.

Uobičajeno je, dakle, da roditelji teže višim i što nedostižnijim ciljevima. Postoje (doduše ređe), i obrnute situacije – kada roditelj projektuje svoje nerealizovane (ali zato eksplicitno skromne) snove na vlastito dete. Na primer, roditelj je visoki politički funkcioner (ministar recimo), koji je završio državni fakultet i koji celog života radi u parlamentu a ovamo od deteta traži da postane radnik. Možete li, dakle, zamisliti takav jedan fenomen uterivanja skromnih ambicija u inače demotivisani habitus mladog čoveka? Iliti, možete li zamisliti ambiciozno guranje mladog pokolenja niz liticu društvene hijerarhije? Kladim se da ste i sami barem jednom u životu čuli rođaka – lekara, kuma – advokata, prijatelja – profesora, komšiju – oficira, kolegu – novinara…, kako javno obznanjuju da će dete poslati na zanat.

„Od diplome ‘leba nema. Mistriju u ruke. Građevina je srce Srbije.“

Naravno, cela ova priča nema veze sa Vučićevim javnim oduševljenjem mogućnošću da mu dete postane radnik. Mada je teško oteti se utisku da je premijerova ambicija povodom budućeg detetovog zanimanja više nego interesantna. Naročito u zemlji u kojoj 650.000 radnika ne prima redovno platu, a 20.000 njih nema regulisanu zdravstvenu knjižicu. Nagoveštava li premijer time bolje dane za radničku klasu? Tim pre što je Srbija zemlja u kojoj su radnička prava obesmišljena a radnici prinuđeni da jeftino prodaju vlastiti rad. 

Nevolja je u tome što premijer trenutno previđa objektivne uslove radničkog bitisanja u još uvek tranzicijskog Srbiji, držeći energične govore o protestanskoj etici, nemačkom radnom elanu, kao i o tome da bi mu (eto) bilo drago da mu sin postane radnik. No, čini se ipak da premijer ovo ne izriče iz želje da sopstvenom detetu nametne neostvarenu proletersku ambiciju, već pre iz želje (poduprte ličnim primerom), da većinu roditelja u ovoj zemlji ponuka da svoju decu s osmehom pošalju u slabo plaćene manuelce.

„Ali, tata – ja bih da upišem pravo.“

„Ne dolazi u obzir, znaš li koliko je pravnika u ovoj zemlji? Ko pleve! Eto, čak je i premijer završio pravo ali se ne bavi time.“

„A čime se onda bavi?“

„Politikom, dete moje, politikom. To ti je zanat kao i svaki drugi. Kao, recimo, zidanje Potemkinovih sela, kao statiranje ispod Plavog mosta, kao…“

„Nego, tata, zašto si mi za 18. rođendan kupio mistriju?“

„Da zidaš, sine – ko tvoj deda što je zidao za vreme obnove i izgradnje.“

„Ali, ti nisi zidao, tata.“

„Tačno. Ali to je bilo neko drugo i srećnije vreme… A sada dosta priče, mistriju u šake i slobodno idi u zidare.“ Budućnost ne sme da čeka.