Slovenački ustanak

Na prvom mestu reč je o osvedočenim tradicijama seljačkih buna i ustanaka. Tu su i slični protestni angažmani potlačenih, koji obavezno podrazumevaju militarizaciju kuke i motike, što je samo drugo ime za tehnoideološku simbiozu poljoprivrede i revolucije. Gde su u svemu tome Slovenci, pitaju se u čudu oni sa jedva prelaznom ocenom iz istorije balkanskog feudalizma. Otkuda ovaj iznenadni svenarodni antikapitalistički ustanak kada se Slovenci još od Kardeljeve ere permanentno nalaze u revolucionarnom deficitu?

Tradicija smučanja, veleslaloma i ski-skokova nedovoljna je za održavanje revolucionarnog imidža. „Elan“ se, koliko je poznato, još uvek nije prebacio na dizajniranje i proizvodnju specijalnih kuka i motika u obliku smučki, što je prava šteta u smislu eventualnog brendiranja socijalnog bunta u budućnosti. Bilo kako bilo, stvar je u tome što i pored opšteprihvaćenih predrasuda, Slovencima uopšte ne manjka iskustvo protestnog angažmana. Na stranu činjenica da se ustanci slovenačkih seljaka pojavljuju pola veka pre nego što je feudalni kabadahija Franjo Tahi isprovocirao neustrašivog Gupca da poradi na čuvenoj seljačkoj buni.

Ali ajmo u bližu prošlost koja pruža priličan broj dodirnih tačaka sa aktuelnom situacijom u regionu. Malo je recimo poznato da je prvi štrajk u socijalističkoj Jugoslaviji izbio upravo u deželi, u rudarskom Trbovlju 1958. godine. Prema tome, Slovenci polažu puno pravo na titulu štrajkačkih pionira. Kao što još uvek polažu pravo na nezvaničnu titulu modernizacijske avangarde još tokom perioda Titove Jugoslavije.

U tom smislu ono što trenutno iznenađuje nije toliko svenarodni ustanak Slovenaca protiv neoliberalnog kapitalizma, odnosno insistiranje na socijalnoj državi, koliko činjenica da se Slovenija kao perspektivna zemlja pragmatičnih preduzetnika uopšte našla u lošoj ekonomskoj situaciji. Po svemu sudeći ispada da je recept onog slovenačkog farmaceuta, koji je pre godinu-dve dana izračunao da prosečan Slovenac može preživeti mesec dana sa trideset evra u džepu, jedino ozbiljno iskoristila tamošnja vladajuća elita koju „sveslovenački ustanici“ ovih dana beskrupulozno pikaju sočnim narodskim terminima. Ako ništa drugo bar je reč o, što se Slovenije tiče, istinskom osveženju u komunikaciji između elite i mase.

Naime, prilično je vremena prošlo od pikantnih kritika koje su Pankrti upućivali na račun socijalističke zajednice. Lovšin i Tomc su se službeno razišli pre tačno četvrt veka, samo dve godine nakon objavljivanja knjige Sergeja Krajgera o dugoročnom programu ekonomske stabilizacije pod nazivom „Kako iz krize“? Samo četiri godine nakon raspada Pankrta i šest godina nakon Krajgerovog antikriznog programa, raspala se jugoslovenska tvorevina. Danas se, da nevolja bude veća, njeni dezintegrisani i nemoćni parčići još uvek raspadaju po šavovima, što znači da dezintegracija i dalje teče. Ovoga puta unutar regionalnog realtranzicionizma.

Upravo bi u tom svetlu trebalo posmatrati narodne „ustanke“ (poput aktuelnog slovenačkog). Kao jasno artikulisanu reakciju na dezintegrativne društvene procese. To što trenutno vri kraj Vardara (opozicija na ulicama Skoplja) i podno Triglava („sveslovenački ustanak“) čak i na simboličkoj ravni ukazuje na tezu o parčićima bivše SFRJ koji „levitiraju“ u istom (postmodernom) čabru. Možda bi na kraju krajeva u jednom takvom postmodernističkom čabru čitanje Krajgerovog retro priručnika za izlazak iz krize kao i uporedno preslušavanje „Državnih ljubimaca“ Pankrta delovalo krajnje osvežavajuće. Gotovo kao pojavljivanje Miroslava Ilića i Cuneta Gojkovića u reklami za kafu.

Možda bi osvežavajući izlazak iz začaranog kruga uznapredovale socioekonomske dezintegracije trebalo očekivati tek kad glasovi eksploatisanih budu sinhronizovani na regionalnom nivou. Otprilike kada Beograd bude pružio masovniju podršku sadašnjim i budućim „ustanicima“ u Ljubljani/Zagrebu, i obratno. Možda je baš sada trenutak za takav jedan film? Bez onog čuvenog „Ima, ima al’ kod braće Grima“.