Slučaj službenice PTT-a

„Snevam“, veli Malentije, „kako teram poštansku kočiju kroz idilične predele Divljeg zapada. Svuda unaokolo stenovite planine, kaktusi i lešinari koji kruže u potrazi za plenom… Iznenada, levi točak zapinje o nekakvu džombu te se kočija zanosi najpre udesno, zatim ulevo, da bi se nakon nekoliko metara stropoštala na zemlju. Psujem kao kočijaš dok otirem prašinu sa pulovera – istovremeno posmatrajući kočiju rastavljenu na stotine sitnih komada. Utom, iz obližnjeg saluna izleće Ringo Kid, koga u Fordovoj Poštanskoj kočiji tumači DŽon Vejn, ali maskiran u ministra bez portfelja – Krkobabića i kaže: ‘U redu je, momče, sve će to narod pozlatiti’. Budim se i shvatam da sve vreme dremam na službenoj strani šaltera poštanske štedionice“.

Prema tranzicijskom sanovniku, sanjati Krkobabića znači sigurno povećanje penzija za dva dinara. S druge strane, sanjati poštansku kočiju koja se raspada pod dejstvom džombe, znači nastaviti životarenje u okviru nesmetanog bujanja partijskog zapošljavanja. Uostalom, fenomen partitokratije može se analizirati i na svežem primeru fantastičnog avanzovanja izvesne drugarice Mire – službenice PTT-a.

Inače, drugarica Mira je gospođa u dobi kada se (u regularnim okolnostima) čuvaju unučići, priprema zimnica ili heklaju džemperi. Ipak, ona je sasvim suprotno uvreženim stereotipima rešila da postane rukovodilac (iliti modernim rečnikom kazano menadžer), Pošta Srbije i uhvati se ukoštac sa brojnim problemima sa kojima se svakodnevno susreće ovaj poslovni gigant. (Ko nije bio u koži šalterskog službenika Poštanske štedionice petkom pre podne kada se isplaćuju penzije – taj ne zna šta znači problem.)

Kako bilo, drugarica Mira je poziciju direktorke Pošte zaslužila dugogodišnjim i samopregornim radom na mestu sekretarice predsednika Partije udruženih penzionera Srbije – Krkobabića, a zatim i kao njegova specijalna savetnica dok je Milan svesrdno obavljao funkciju direktora Pošte. Već tada, dakle u vreme iznenadnog procvata poštanske delatnosti pod Krkobabićevom dirigentskom palicom, rodila se (u njegovoj glavi, dakako), sjajna zamisao da bi specijalna savetnica – drugarica Mira, u doglednoj budućnosti, i pod uslovom da Milan jednom uđe u vladu, mogla uskočiti na njegovo radno mesto – direktno, dakle, u fotelju direktora Pošte.

I, avaj, zašto da ne?! Jer, ako je drugarica Mira savetovala (i to specijalno) direktora Pošte, onda to valjda znači da je ona sasvim sigurno nekakav specijalac, to jest specijalista za organizaciju i funkcionisanje složenih poslovnih sistema. Nije bitno što, može biti, formalno ne zadovolja kriterijume za prijem u radni odnos. Ali ko se, ruku na srce, u vladajućoj koaliciji zamajava nekakvim formalnostima u obliku diplome?

Bitno je da je menadžerski potencijal drugarice Mire prepoznao Nadzorni odbor Pošta Srbije (u kojem slučajno sedi i brat pomenute, ali to nema veze sa ovim slučajem) – koji je čvrsto rešio da Krkobabićevu ideju o postavljanju specijalne savetnice na čelo Pošte – dosledno i marksistički sprovede u delo.

S tim u vezi, nameće se i jedno razložno pitanje – zbog čega se pomenuta rotacija na vrhu Pošta Srbije uopšte izvodi kada je dugogodišnji društvenopolitički radnik – Krkobabić, uspešno direktorovao tim javnim preduzećem? Pa zbog toga što mu je Vučić ponudio izazovniju sinekuru koja se ne odbija!

Tako se Milan, ni kriv ni dužan, obreo pred hamletovskom dilemom – biti ministar bez portfelja u Vladi Srbije ili ne biti direktor Pošta Srbije. Odlučio se za prvu opciju. Na koncu, postaviće vernu saradnicu, savetnicu i potpredsednicu PUPS-a da ga menja i čuva mu mesto u Poštama Srbije, pa ukoliko ono „bez portfelja“ omane – da ima gde da se vrati.

U međuvremenu, Vučić (koji inače sazna i kad neki anonimni tviteraš iscedi kakav antirežimski tvit), nije čuo za slučaj službenice PTT-a. U protivnom, ni za živu glavu ne bi propustio priliku da javno pred novinarima pohvali još jedan u nizu primera koji ubedljivo dokazuje da u Srbiji partijsko zapošljavanje apsolutno nije moguće.