Predsednički izbori u Americi tradicionalno izazivaju plimu interesovanja u Srbiji. I taj fenomen ne postoji od juče. Latentno uverenje da Srbija predstavlja jednu od tri ključne stavke u spoljnopolitičkom tefteru Ujka Sema ovde se odavno zapatilo. I da stvar bude interesantnija, takvo jedno iracionalno uverenje nikako ne jenjava. Zato se pred svake izbore za predsednika Amerike javnost u Srbiji uskomeša – skoro pa kao pred domaće izborne okršaje.
Obavezno padnu nezvanična svrstavanja uz demokratskog ili republikanskog kandidata, s tim što ta, nazovimo ih, emocionalna diferenciranja nemaju ama baš nikakve veze sa ideološkim linijama. Ko bi još trošio vreme na precizna premeravanja razdaljine između desno usmerenog neoliberala i levo orijentisanog, drugim rečima običnog, liberala?
U Srbiji pomenuta diferenciranja više predstavljaju stvar kladioničarskih sentimenata koji povremeno preplave pasioniranog ljubitelja boksa. Nije teško odgonetnuti zbog čega je to tako. Borba za poziciju prvog Ujka Semovog čoveka i rođenim Amerikancima deluje kao boks meč za titulu svetskog prvaka u teškoj kategoriji. Ali nije ni to toliko bitno. Mnogo je bitnije to što se ovdašnji čovek potajno nada kako će u Belu kuću jednog lepog dana konačno umarširati jedan pravi, što će reći, neblazirani srbofil.
To što do toga još uvek nije došlo ne znači da se jedared ne bi mogao pojaviti odgovarajući kandidat za predsednika SAD, u čijoj bi se ličnosti susreli: Teksašanin poreklom sa Zlatibora, pasionirani fan Kusturičinih filmova, odličan prijatelj Dobrivoja Tanasijevića, vatreni navijač Novaka Đokovića, čovek koji nije na istim talasnim dužinama sa Vilijemom Vokerom. Pa ukoliko bi ovakav „eklektik“ još i trijumfovao sa pomenutim spletom „srbocentričnih“ karakteristika (pod uslovom da ih sve istovremeno poseduje), najverovatnije bi velikom delu ovdašnjeg populusa delovao kao nekakav politički mesija.
Zbog toga bi iz ovdašnje perspektive svaki izbor za predsednika SAD trebalo posmatrati iz mesijanskog ugla. Kao veliko iščekivanje spasiteljevog dolaska. U tom smislu evo izvesnog paradoksa: demokratsko-liberalni kandidati za američkog predsednika uvek su izazivali salve simpatija u pretežno konzervativnoj Srbiji. Od retroaktivne glorifikacije Ruzvelta preko popkulturne Kenedijeve popularnosti pa sve do današnjeg simpatisanja Obame. Nije daleko od istine da je za popularnost aktuelnog američkog predsednika u Srbiji pomalo zaslužan nesvrstani nerv koji s vremena na vreme probije blokadu hronične priklještenosti u ovdašnjoj kolektivnoj podsvesti. Takođe je blizu istine da bi priličan broj konzervativnih glasača aktuelnog predsednika Srbije glasao (kada bi to bilo izvodljivo) za liberalnog Obamu, a ne za konzervativnog Romnija.
A da li će Mit Romni postati američki Tomislav Nikolić saznaćemo za manje od mesec dana. Tada ćemo uostalom saznati i da li će Barak Obama doživeti sudbinu Borisa Tadića. Kako trenutno stoje stvari, razlika između demokratskog i republikanskog kandidata pretesna je za bilo kakvu procenu. Prema „sokolovom oku“ američkog javnog mnjenja Romni je u prvom TV duelu zatresao Obaminu mrežu, što je kolebljivce kraj aut-linije istog trenutka navelo na pomisao kako se prvom „crnom“ predsedniku na predstojećim izborima očigledno crno piše. Vratimo, međutim, film nekoliko meseci unazad, kada je Tadić, prema mišljenju domaće stručne javnosti, ubedljivo savladao Nikolića u TV duelu; kada su pojedine agencije za ispitivanje javnog mnjenja sa priličnom dozom uverljivosti potencirale prednost koju „pozicioni demokrata“ svakodnevno uvećava u odnosu na „opozicionog naprednjaka“.
Dva dana pre drugog kruga glasanja ova razlika je (u procentima) iznosila ubedljivih 58 prema 42 u korist poraženog. Sva je prilika da će se nešto slično dogoditi i u Americi. Prema anketiranim gledaocima TV duela, Romni je (procentualno gledajući) pobedio Baraka sa 67 prema 25. Ipak, sve što sija ne mora i da zablista, kako bi rekao Leo Martin. Naročito pod svetlima pozornice. Ekonomista i nobelovac Pol Krugman efektno je to objasnio kazavši da je „republikanac“ bio bolji u TV duelu, ali da je pozorišna kritika jedno, a suština nešto sasvim drugo. Slušajte pažljivo Krugmana! Vlada Srbije već neko vreme pokušava to u ekonomskom smislu.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
