Sokolovi i orlovi

Ostaje pitanje da li je to onda proizvod nekakve kulturne hegemonije orlova ili su ovi „zabludeli“ sokolovi toliki primordijalci da ni proevropska vlast koja ganja multikulturalizam ne uspeva da im preusmeri nacionalnu svest. Ili je, pak, u pitanju posledica primordijalizma crnogorskih vladajućih elita koji deluje sakriven iza paravana evrobirokratskog situacionizma. (Radi se o različitim shvatanjima etniciteta koja se u crnogorskom slučaju čak i prožimaju. Pojednostavljeno, primordijalisti posmatraju etnički identitet kao statičan, baziran na jeziku, rodbinskim vezama, tradiciji dok situacionisti više govore o fluidnom nacionalnom identitetu koji je moguće menjati u skladu sa okolnostima.) Ali krenimo redom.

Rezultati popisa u Crnoj Gori pokazali su da je većinska nacionalnost crnogorska, ali i da je većinska jezička nacionalnost srpska. One stoje u obrnuto proporcionalnom odnosu. Crnogoraca je 44,98 odsto (naspram 28,73 odsto Srba) dok srpskim jezikom govori 42,88 odsto populacije (naspram 36,97 odsto onih koji govore crnogorskim jezikom.) Šta ovi podaci pokazuju osim da su, kao što rekosmo, sokolovi najbrojniji odnosno da se najčešće zbori jezikom orlova. Nekoliko stvari. Na primer podaci govore da se nacionalni koncept crnogorstva i pored nastojanja vladajuće elite da to promeni još uvek preklapa sa srpskim nacionalnim konceptom. (Npr. prostom matematičkom logikom može se izračunati da srpskim jezikom govori oko petnaest procenata onih koji su se izjasnili kao Crnogorci. Tome treba dodati i preko 28 procenata građana Crne Gore koji su se izjasnili kao Srbi, a od kojih bi se da nije prkošenja režimu bar tri četvrtine izjasnilo kao Crnogorci.) Podaci dalje govore da i inače komplikovano pitanje nacionalnog identiteta u crnogorskom slučaju deluje još složenije. Entoni Smit, čuveni teoretičar etniciteta, navodi da se pojam identiteta shvata kao istovetnost. Pripadnici jedne etnije isti su baš u onome po čemu se razlikuju od nepripadnika. Tako obrazac sličnosti uz nesličnost čini centralnu tačku nacionalnog identiteta. Ali šta u slučaju kad se ne razaznaje granica između pripadnika i nepripadnika unutar jednog etničkog korpusa? Kad su sličnosti izraženije od razlika? U tom smislu su rezultati popisa otkrili toplu vodu, to jest da je etno situacija u Crnoj Gori više nego komplikovana. Herderovska nastojanja crnogorske vlasti i dela intelektualne elite da preko crnogorskog jezika izgrade čvrst nacionalni identitet nisu u potpunosti pogodila metu. I pored daleko boljeg plasmana novouspostavljenog jezika u odnosu na popis iz 2003. prema kojem je crnogorskim jezikom govorilo nešto preko dvadeset jedan odsto građana Crne Gore.

Johan Gotfrid Herder smatrao je naciju kulturnim entitetom tvrdeći istovremeno da svaka nacija poseduje Volksgeist iliti narodni duh koji je izražen u kulturi naroda, posebno u njegovom jeziku. Sad očigledno je da se vlast u Crnoj Gori latila ovog oruđa iz devetnaestog veka ne bi li „vernakularnom mobilizacijom“ (što bi rekao Entoni Smit) izgradila crnogorski nacionalni identitet. Time je, međutim, samo još više zakomplikovala stvari. Što dođe kao dodatna komplikacija na ionako komplikovanu priču o fluidnom crnogorskom identitetu. Zapravo rad na uterivanju Volksgeista doveo je do apsurdne situacije po kojoj crnogorski jezik podržan od države još ne predstavlja preovlađujući jezik u njoj.

S druge strane popisni podaci se (osim podataka o jeziku) u neverovatnoj meri podudaraju s rezultatima empirijskog istraživanja društvene svesti u Crnoj Gori sprovedenog tokom proleća 2000. godine. Član tadašnje ekipe istraživača, sociolog Mladen Lazić u članku pod nazivom „Državni status Crne Gore – teško razrešiva dilema“ predočava sledeće podatke. Crnogoraca je 44,2 odsto, Crnogoraca-Srba 13,5, Srba-Crnogoraca 13,1, čistih Srba 2,7 odsto itd. Naime, ispitanicima je prilikom pomenutog istraživanja ostavljeno da sami definišu svoju nacionalnost budući da je i onda jedan značajan deo populacije zastupao tezu o etničkoj posebnosti Crnogoraca za razliku od drugog ne manje značajnog dela koji je naglašavao etničku povezanost sa Srbima. Otuda prelazne etno varijante tipa Crnogorac-Srbin i obratno. Tadašnji postotak Crnogoraca je gotovo identičan sa današnjim dok se podudarnost sa sadašnjim procentom Srba može sagledati prostim sabiranjem ondašnjih procenata Crnogoraca-Srba, Srba-Crnogoraca i čistih Srba. Ovo bi možda moglo navesti nekoga na pomisao da se etnička struktura Crne Gore nalazi u okamenjenom obliku najmanje jedanaest godina (ako izuzmemo malo pomeranje na popisu iz 2003. godine.) Ipak, stvari nisu tako jednostavne. Naročito kada se fluidni nacionalni identiteti (etnički i jezički) nađu u situaciji svakodnevnog sudaranja sa fluidnim načinom života u uslovima stalne (egzistencijalne) neizvesnosti (Z. Bauman). Kada herderovski Volksgeist deluje sveže i moderno. U crnogorskom slučaju čak i postmoderno. Bitno je da se razumemo.