Solidarnost kao retroscenario

Jednačina je, dakle, jasna – ukoliko klasni interes stoji iznad nacionalnog interesa, šovinističke tendencije nemaju šanse. Uostalom s padom klasne suprotnosti unutar nacija padaju i neprijateljski stavovi među narodima, pisali su u „Manifestu komunističke partije“ Marks i Engels.

Ipak, ko je u ono zlatno doba obnove i izgradnje zemlje mogao pretpostaviti da će trideset godina kasnije, u brutalnom periodu njene razgradnje, slične konstatacije biti devalvirane, to jest da će zvučati kao jeres. Bez obzira što je u vreme razgradnje priličan broj Jugosa iskreno verovao da će radnička klasa (sa pratećim nadnacionalnim solidarizmom) uspeti da spreči raspad zemlje. To se na nečiju žalost ili sreću nije dogodilo. Solidarnost je, kao što znamo, pala na popravnom, dok je radnička klasa, gotovo kao u Rundekovoj i Saherovoj pesmi, simbolički otputovala „na najljepši vikend vu živleniju“. S perona pet, u pola četiri ujutru, radnička klasa odlazi u raj.

Ne treba stoga da čudi što poruka koju je drug Stari pre pola veka odaslao radnicima fabrike „Ivo Lola Ribar“ danas izgleda kao bodrijarovski retroscenario maločas izvučen iz prašnjave fioke istorije. Možda bi sve izgledalo drugačije da je u samoupravljanju postojalo više radničke „klase za sebe“, a manje radničke „klase po sebi“.

Više osvešćenog radništva spremnog na direktnu akciju, a daleko manje radništva u svojstvu statističkog podatka. A da je tek bratstvo-jedinstvo u startu profunkcionisalo suprotno pravilima bodrijarovskog simulakruma. Ne, dakle, kao kopija solidarnosti koja nema uporište u realnom, već kao istinski nadnacionalni cement radništva. Ko zna, da je radnicima pošlo za rukom da sačuvaju veliku Jugoslaviju, možda danas ne bi bili primorani da na ex-Yu prostoru trpimo iracionalnosti divljeg kapitalizma. Umesto toga, sa socijalnom državom „u leru“ imamo situaciju u kojoj radnička klasa ne postoji više kao deo društvene strukture (Zagorka Golubović). Ali zato očigledno postoji u medijskom prostoru kao skup sporadičnih revolta, niskog intenziteta, od Vardara pa do Triglava.

U eseju pod nazivom „Istorija kao retroscenario“, francuski postmoderni filozof Žan Bodrijar piše da je mit pod silom istorije proteran iz stvarnosti, te je našao utočište u filmu. Ali i istorija osvaja film po istom scenariju. Rečju, istorija koju je društvo proteralo vršeći uzgred njeno brutalno zamrzavanje, slavi svoje snažno vaskrsenje na ekranima shodno istom procesu kojim su na njima nekad oživljavani mitovi. Na taj način, prema Bodrijaru, istorija postaje izgubljeni referencijal, to jest mit. Nevolja je u tome što živimo u eri agonije snažnih referencijala, što nas direktno približava svetu simulacije. Zbog toga imamo utisak da se istorija povukla ostavljajući za sobom retrolepezu događaja, ideologija i trendova, odnosno prazninu u kojoj se ponovo javljaju fantazmi minule istorije. Ispostavlja se da ubrizgavanje istorije nema vrednost osvešćivanja, već pre svega vrednost nostalgije za izgubljenim referencijalom.

Primenimo li pomenuto Bodrijarovo gledište na aktuelnu poziciju radništva u Srbiji (ali i regionu), doći ćemo do medijskog ex-Yu simulakruma unutar kojeg paralelno cirkulišu mit o radničkoj klasi i radništvo kao istorijska kategorija. Sva je prilika da njihovo „ubrizgavanje“ u medijski prostor ne vodi osvešćivanju obespravljenih, već podsticanju njihove nostalgije za vremenom u kojem je radništvo bar ličilo na klasu. Danas „radnička klasa“ u regionalnim „državotvornim bananama“ – zavisnim parčićima nekadašnje respektibilne celine – stenje pod teretom nacionalnih mitova.

A ima li šta lepše sa aspekta dominacije nadnacionalno-neokonzervativno-neoliberalnog ekonomskog poretka od radnika zanetih udesno? Mi taj film nažalost ovde odavno gledamo.