Splin, brate, splin

Mada je to u suštini manje bitno pitanje u odnosu na ono koje se tiče njihove nesumnjive funkcionalnosti. Jer ukoliko i ne prođu „palma-šoićevski predlozi“ poput žirafe ili bele lađe (mada most preko Ade više podseća na ovo drugo), još uvek će nam na raspolaganju biti one narodne a opet daleko izvesnije verzije – most kod Beške ili most preko Ade. Nasuprot tome, budući most preko Dunava, između Zemuna i Borče, teško da će izbeći naziv „Kinez“ – što zbog dalekoistočnih neimara, što zbog ovdašnjeg običaja narodskog krštavanja građevinskih objekata.

Isto tako, nije isključeno da će nekome u ovom vremenu mostova i mostogradnje pasti na pamet onaj elegični most iz pesme Nedeljka Bilkića. Ono kada oboleli gastarbajter u tuđini neće lijeka i ljekare nego traži neimare koji bi mu sazidali most do zavičaja. I to ne samo zato što ovaj narodnjački klasik sadrži malu nelogičnost koja zapravo ne umanjuje njegov kultni status među ljubiteljima retro folka. Jer odmah nakon imperativnog stiha „sazidajte most bez kraja“ sledi alogično poentiranje u stilu „most do moga zavičaja“. Dakle, beskonačno se (most koji nema kraja) iznenada premeće u konačno (most do zavičaja.) Bez obzira na to što je u pitanju pesnička sloboda garnirana sa par stilskih figura od metafore do parabole. Pa je s tog aspekta sve u redu – nema nikakvih nelogičnosti. Ipak, pominjanje Bilkića izvan pesničke kritike, a u kontekstu aktuelnih mostova, zanimljivo je iz nekoliko razloga. Prvo, beskrajne priče o mostovima i mostogradnjama kojima smo bili zasipani u poslednjih desetak godina konačno su, slično kao u Bilkićevoj pesmi, doživele svoj naoko paradoksalan kraj. Naime, beskrajni mostovi su konačno počeli da spajaju krajnje obale. Skoro kao u filmu „Ljubavni život Budimira Trajkovića“. Drugo, takav rasplet zaslužuje organizovano narodno veselje na taze mostovima. To jest da prvi put posle dvanaest dugih godina onako kolektivno zapevamo i za pojas zadenemo. Ne iz inata već od radosti zbog rasterećenja saobraćajnih gužvi u gradu. Treće, čini se da taj film ipak nećemo gledati u skorije vreme s obzirom na očigledan deficit kolektivnog elana za hepeninge tog tipa. Egzit i Guča su već nešto drugo. Kao i sporadični koncerti svetskih muzičkih zvezda.

Da li je onda u pitanju neka vrsta kolektivnog splina iliti melanholije kad se preterano ne radujemo pozitivnim rezultatima naše političke elite mada ona to od nas očekuje? Odgovor je potvrdan pod uslovom da je uzrok kolektivne melanholije sadržan u prethodno stečenom i široko rasprostranjenom nepoverenju građana prema postignućima te iste elite. A naročito kada ona (politička elita) pritisne slezinu biračkog tela – mase. Još je antička medicina verovala da kod čoveka postoji čvrsta korelacija između lučenja slezine i melanholičnog stanja. Spleen označava i slezinu i čamotinju i dosadu i ispraznost…

Sve nas to na kraju dovodi do pitanja naše lokalne tranzicione čame. Razlikuje li se ona bitnije od one globalne kroz koju trenutno prolazi ceo svet? Džim Ker, pevač grupe Simpl Majnds izjavio je nedavno u Beogradu da živimo u dekadentnom svetu. Da li je mislio na Škotsku ili na Srbiju? Ili na ceo svet zajedno sa Škotima i Srbima pride? Biće da je tako. Mada ispijanje prozaka u Škotskoj i bromazepama u Srbiji mogu predstavljati dijametralno suprotne pojave. Pogotovo ako se uzmu u obzir razlike u bruto društvenim proizvodima po glavi stanovnika. Bilo kako bilo, ukoliko dekadencija pre svega predstavlja opadanje moralnih standarda, a ovde se odavno govori o izokrenutim vrednostima, onda se svi nalazimo u istom čabru. Doduše puni splina, ali kao i ostali globalni seljaci, spremni za nove lokalne izazove. Ovde je to u prvom redu beskrajno kusanje tranzicione torte po principu red patnje red zabave. Ionako je Volter (Fransoa Mari Ardu) davnih dana kazao kako nas je svevišnji stvorio da bismo patili i da bismo se zabavljali. A Džoni Štulić u „Melankoliji“ da stvari sadrže splin. Na koncu i beskrajno dekadentnom kusanju tranzicione torte (sa splinom ili bez njega) jednom može doći kraj. Kao i beskrajnom mostu iz Bilkićeve pesme.