Srce, ruke i lopata

U svakom slučaju vrteće se i zbog kvaliteta same pesme. Jer kada se te osamdeset sedme pojavio LP Zabranjenog pušenja pod nazivom „Pozdrav iz zemlje Safari“, pesma Dan republike je odmah postala hit, pored neprikosnovene Balade o Pišonji i Žugi. Dobro, bilo je fanova koji su forsirali Murgu i Hadžiju, ali se Dan republike na prvu loptu nametnuo u centripetalnom smislu. Mada, ruku na srce ova numera nije pojela album kao što je to bio slučaj sa pesmom „Pogledaj dom svoj anđele“ i albumom „Istina“, jednim od najkvalitetnijih iz opusa Riblje čorbe.

Kasetu „Pozdrav iz zemlje Safari“ kupio sam u lokalnoj gvožđari – prodavnici u kojoj je bilo moguće kupiti sve osim garderobe, obuće i prehrambenih proizvoda. Takvih radnji više nema u tranzicionim ex Yu zemljama. Polica sa nosačima zvuka nalazila se tik do one sa lancima i katancima, što je meni kao dvanaestogodišnjaku izgledalo potpuno sumanuto. Iz današnje perspektive, međutim, takav aranžman deluje mi kao nenamerni izraz nekakve socijalističke postmoderne. Elem, nakon prvog preslušavanja albuma na Filipsovom kasetofonu, za uvo su mi zapele dve pesme. Obe autorski nusproizvodi Seja Seksona. Prva je bila „Dan republike“. Druga je nosila naziv „Srce, ruke i lopata“.

„Dan republike“ je pesma o izneverenim idealima. Razočarani pripadnik partizanskog pokreta četrdesetak godina nakon oslobođenja, upravo jednog 29. novembra, upada u opaku mrežu nostalgije. Pod dejstvom alkohola i uz Lepu Brenu s malog ekrana on se setno priseća ratnih vremena kada je poturao vlastita pleća i jeo koru s drveća samo da bi potonjim generacijama bilo bolje. A sad se te iste generacije (reč je o osamdesetim godinama prošlog veka koje iz današnje perspektive deluju pomalo mitološki) više ne igraju partizana i Nemaca a kamoli sanjaju stari san, već brže-bolje žele da zapale van. U jednom trenutku Dragan, tako se zove glavni junak pesme, zahteva da se otvore prozori pošto halucinira da logorske vatre (naslućujemo da su to one iz perioda narodnooslobodilačke borbe) u daljini gore. Problem je u tome što u stanu, kako saznajemo od njegove žene, ne radi grejanje. Loš znak budućih vremena u Jugi.

Interesantno je da se lik Dragana pojavljuje deset godina kasnije u pesmi Neleta Karajlića pod nazivom „Od istorijskog AVNOJ-a“ (CD „Ja nisam odavle“.) U međuvremenu se dogodio raspad zemlje zbog koje je Dragan jeo koru s drveća, ali i do šizme unutar Zabranjenog pušenja. Sejo postaje frontmen zapadne, a Nele istočne varijante jednog od najznačajnijih izdanaka „Novog primitivizma“. Zapravo, Karajlićeva pesma u izvesnom smislu predstavlja nastavak Seksonovog Dana republike. Ovoga puta u pitanju su devedesete godine. Loša vremena. Dragan se nalazi u vihoru bratoubilačkog rata i zavisi od pomoći Crvenog krsta. Razočarani sin mu prebacuje kako su za sve krivi on i njegove komunjare, Tito i partija cela. A žena koja mu je nekad vikala da zatvara prozore jer u stanu ne radi grijanje, sada plače i govori mu da pusti vesti malo jače.

Nego vratimo se centralnoj temi. Ako je „Dan republike“ pesma o izneverenim idealima, onda je „Srce, ruke i lopata“ ne samo pesma o izneverenim idealima već i rapsodija o dezintegraciji radničke klase na ovim prostorima. Centralni lik je udarnik Avdija za koga radne akcije predstavljaju smisao života. Njegov san je prebacivanje norme u stilu hiljadu tona za jedan dan. Međutim, mehanizacija ga baca na društvenu marginu i pored svih plaketa, ordenja i udarničkih znački koje je dobio od istog tog društva. Bageri su ga brutalno potisnuli u drugi plan pa mu je jedino preostalo da se povremeno posveti prvomajskim gostovanjima u osnovnim školama i prepričavanju akcijaških anegdota deci. Jer ko što pesnik reče na jednom drugom mestu, „ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku“. Da li se nešto u međuvremenu promenilo ili se kod nas nekako podrazumeva ciklično ponavljanje događaja samo na višim stupnjevima društvenog razvoja? I da li smo kao društvo uopšte prešli na viši stupanj razvoja u odnosu na vreme poetičnih likova poput Avdije i Dragana? Prema nekim lucidnijim uporednoistorijskim analizama životnog standarda, Srbija je još uvek u sedamdesetim godinama prošlog veka. Zato bi danas usled ove razvojne hibernacije udarnik Avdija verovatno egzistirao u nekom propalom državnom preduzeću čekajući isplatu prošlogodišnje zarade. Dragan bi se s druge strane sa nostalgijom prisećao SFRJota koji bi mu sada usled globalne krize i socijalnih nepravdi izgledao kao nekakva samoupravna Arkadija.

Pomalo tužan zbog toga što se sve manje sanja stari petooktobarski san i što omladina ponovo hrli da ide van. Ali i srećan što je usred crnih vremena, na televiziji još uvek Lepa Brena. I kao da se ništa promenilo nije. Ili jeste. Eto, recimo, danas nije dan republike, a srce, ruke i lopata više nisu dovoljni ni za prebačaj minimalne norme. O predizbornim taktikama i posleizbornim nižerazrednim Vratnicima nekom drugom prilikom.