Pre par godina, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji, rekoh da se nadam jačanju svetskog alterglobalističkog pokreta u budućnosti. Bejaše to poentiranje u kontekstu priče o globalnoj ekonomskoj krizi i njenim posledicama. Zapravo u tom trenutku mislio sam na neke buduće potencijalne proteste protiv nehumanosti globalnog privredno-političkog sistema. Spontane, dugotrajne, nenasilne i masovne. Nešto u stilu građanske neposlušnosti o kojoj je još u 19. veku pisao Henri Dejvid Toro samo u planetarnim razmerama. A Toro je govorio da narod prethodno treba da čuje škripu državne mašinerije da bi joj potom menjao delove ili nešto u tom stilu.
Uglavnom, ako je aktuelna SEKA (svetska ekonomska kriza) zaista produkt pohlepe globalnih tehnobirokratskih i bankarskih elita (a čini se da jeste), onda je, mislio sam, kritičko suprotstavljanje istoj od strane decentriranog alterglobalističkog pokreta jedan od načina, a možda i jedini način, da se stvari u globalnom selu dovedu u red. Od tada pa sve do današnjeg jačanja alterglobalizma pod firmom „Okupirajte Volstrit“ prošlo je nekih par godina. U međuvremenu je škripucanje globalne ekonomske mašine postajalo glasnije dok su alterglobalisti (činilo se) spavali. Ili nisu. Znajući valjda za onu anglosaksonsku, narodnu: if ju snuz, ju luz ( if you snooze, you lose) – ako zadremaš, izgubićeš. Najpre su Englezi uzvikujući „pojedite bogataše“ okupirali Siti (londonska verzija njujorškog Volstrita). Tom prilikom je nadrljala Kraljevska banka Škotske. Ipak, sve se na kraju završilo po principu svakog čuda tri dana dosta. Priveden je „Spajdermen“ – lik koji je kačio transparente po fasadama poslovnih zgrada Sitija i to je bilo to.
Prošlo je zatim neko vreme, a onda se oglasio problematični Erik Kantona pozvavši ljude iz čitavog sveta da sruše globalni ekonomski poredak tako što će istovremeno podići sav svoj novac iz banaka. Batalite ulične proteste, poručivao im jer bivši fudbaler, sistem počiva na bankama, pa ukoliko želite rušenje poretka, udrite po lihvarima. Ostaje nam da nagađamo koliki je mobilizatorski učinak u globalnom selu proizveo ovaj (recimo to u stilu Zvonka Mihajlovskog) antiglobalistički volej fudbalskog antiheroja? A koji bi, kada bi celu stvar transponovali na regionalni nivo, najverovatnije stajao u ravni s potencijalnim pozivom na rušenje CEFTE koji bi Đani Ćurčić uputio ovdašnjim potrošačima sa molbom da kupuju isključivo domaće. Ali vratimo se glavnom toku priče. Dogodili su se majski protesti španskih los indignadosa (ogorčenih) koji su potisnuli Kantonu u drugi plan i istovremeno anticipirali aktuelnu septembarsko-oktobarsku „okupaciju“ Volstrita (njujorška varijanta londonskog Sitija). Nastavljamo, dakle, tamo gde smo stali prošlog utorka. Iz nekoliko razloga.
Prvo, protesti su počeli početkom septembra i još uvek traju što govori o tome da se radi o fenomenu koji zaslužuje pažnju. Drugo, u pitanju je aroma šezdesetih koja se nezadrživo širi severnoameričkim kontinentom. Treće, još uvek se nagađa o čemu se tu zapravo radi: antiglobalizmu, kontrakulturalizmu, anarhosindikalizmu ili nekom desetom izmu? U tom smislu se, recimo, može govoriti o alterglobalizmu i čak antibirokratizmu.
Najpre, protestanti zahtevaju transformisanje „nehumane globalizacije“ u „globalizaciju sa ljudskim likom“ što neodoljivo vuče na alterglobalizam. Za razliku od antiglobalista, alterglobalisti nisu protivnici globalizacije u smislu objektivnog procesa povezivanja ljudi, robe i usluga na planetarnom nivou. Zatim, oštro kritikovanje multinacionalnih korporacija svrstava demonstrante na stranu antibirokratizma. Manje u smislu ovdašnjih antibirokratskih jogurt i balvan revolucija (u Vojvodini i Crnoj Gori) s kraja osamdesetih. Više u duhu Marksovog aforizma po kojem korporacija predstavlja materijalizam birokratije, a birokratija spiritualizam korporacije. A to nikako nije u suprotnosti sa onim veberovskim da birokratija ide ruku pod ruku s koncentracijom obrtnih sredstava u rukama gospodara.
Veber (čuveni nemački sociolog) govorio je, takođe, da birokratija predstavlja najracionalniji sistem koji na kraju postaje iracionalan jer sam sebi postaje svrha. Upravo to je, ako pitate američke „okupatore“ Volstrita, suština tamošnjeg korporacijskog sistema. Istovremeno mnogi prebacuju alterglobalistima da im protest takođe vuče na cilj po sebi. Između te dve teleologije po sebi treba tražiti odgovor na vanvremeno pitanje koje Laki (Topalović) postavlja Biliju Pitonu: Šta će biti s kućom?
Pretpostavimo da je „kuća“ u kontekstu globalizacije metaforičnog karaktera. Ako se u Americi nalazi epicentar globalne SEKE koja širom sveta proizvodi lokalne DEKE (domaće ekonomske krize), onda i razvodnjavanje uzročnika tog globalnog ekonomskog jada treba da započne u epicentru. Drugo je pitanje kako funkcioniše logika ublažavanja lokalnih DEKA. Jer i neracionalno zaduživanje i budžetsko rebalansiranje nekada mogu da budu predstavljeni kao ubojiti bekhendi i forhendi državnog stratedžika. Teže ide sa odgovorom na pitanje: šta će biti s kućom?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
