Šta sve možeš u prosveti kad si nerazborit?

Škole koje imaju od 16 do 23 odeljenja uposliće jednog psihologa ili jednog pedagoga! Škole koje imaju od 24 do 30 odeljenja imaće pravo na jednog i po psihologa ili jednog i po pedagoga! Škole koje imaju od 32 do 47 odeljenja mogu računati na čak dva i po radnika u psihološko-pedagoškoj službi.

„Kako god okreneš, ispadne bar pola čoveka“, zadovoljno je trljao ruke tadašnji ministar prosvete Verbić, i istog momenta telefonirao vrhu vladajuće hijerarhije: „Alo! Imam rešenjeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!“

Uzaludno je bilo protestovanje onih koji su smatrali da je nehumano rezati prosvetne radnike na pola. Još uzaludnije je bilo protestovanje onih koji su upozoravali državu da ne razara psihološko-pedagoške službe po školama i gimnazijama naše zemlje ponosne, budući da je takvo razaranje izuzetno opasno u društvu prepunom predrasuda, gneva, netrpeljivosti, stereotipija, agresije, nasilja i vulgarne leksike. Najuzaludnije je, međutim, bilo protestovanje onih koji su kritikovali vladu i njeno „racionalno“ reformisanje obrazovnog sistema po recepturi Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Ne može se (govorili su im kritičari nametnutog „racionalizma“) u jednom nedovršenom društvu, poput ovog u kojem životarimo, racionalisati sa obrazovanjem zarad dva-tri promila privrednog rasta i makroekonomske stabilnosti. Takva politika je dugoročno pogubna!

Moćnici iz vlasti su ignorisali ovakva upozorenja jer – kako se neko uopšte usuđuje da dirne u vladinu strategiju „racionalizacije“ javnog sektora! I još da prkosi diktatima MMF-a i SB! Tako ispade da je vlast „racionalna“, dok su njeni protivnici „iracionalni“ jer se javno protive onome što vlast označava kao racionalno. Nije bitno što u slučaju prosvete zdrav razum i objektivna situacija nalažu znatno veći (nikako manji) procenat vaspitača, učitelja, nastavnika, pedagoga, psihologa… Međutim to košta, a i nije u skladu sa preporukama Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.

Mada, zar isto tako nije suludo da banke uređuju sektor obrazovanja i vaspitanja u jednoj „suverenoj“ državi? U pitanju je „objektivizam“ koji je, kao i svaki drugi „izam“, ideološki obojen – u ovom slučaju crnosivim nijansama neoliberalne ideologije. Štaviše, takav „objektivizam“ natkriljuje objektivno društveno stanje i u prvi plan ističe cifre a ne ljude! Naposletku, životarimo u zemlji u kojoj vlast radnike u obrazovanju poistovećuje sa radnicima u raznoraznim uslužnim delatnostima, te i na njih vrlo rado primenjuje metodologiju „rezanja“ koja je karakteristična za kvantitativni svet brojki, a nikako za kvalitativni svet ljudi. Ujedno, to je i pokazatelj šta sve možeš činiti u prosveti kada si moćan i nerazborit.

A onda se u kratkom vremenskom periodu dogodio serijal manifestacija međuučeničkih ekscesa u školama – počev od slučaja u Aranđelovcu koji je uskomešao javnost i pokrenuo lavinu priča o vršnjačkom nasilju. Zatim je aktuelni ministar prosvete Šarčević mahnuo čarobnim štapićem i brže-bolje izjavio kako pod hitno treba vratiti u život psihološko-pedagoške službe po školama i gimnazijama naše zemlje ponosne.

Time je na indirektan način ukazao ne samo na kardinalnu grešku koju je počinio njegov prethodnik, već i na vladinu nerazboritu politiku „racionalizacije“ obrazovanja i vaspitanja. A zapravo je samo javno potvrdio ispravnost zdravorazumske teza koju protivnici neoliberalne hegemonije decenijama unazad ponavljaju – da se sektori obrazovanja, zdravstva i socijalnog staranja ne smeju prepuštati aždahi tržišnog fundamentalizma, te da takvo činjenje predstavlja apsolutno besmislenu rabotu koja nema veze s mozgom – to jest sa razumom.

Uostalom, sa proizvođenjem obrazovanih, vaspitanih i kritički orijentisanih građana, nikako ne bi smelo da bude igranja. Toga je svesna svaka iole razboritija vlast koja interese građana ne podređuje oligarhijskim interesima transnacionalnih tutora.

Je l’ neko i međuvremenu pomenuo budžet?