Stezanje kaiša

S druge strane, stezanje kaiša je istovremeno i pitanje stila. Naime, nije isto kada abdomen stežete kartonskim pantalodršcem kupljenim za cirka 150 dinara na improvizovanoj uličnoj tezgi, ili kada to isto činite kaišem od čiste goveđe kože koji košta najmanje Vajferta i po – što je otprilike pet odsto prosečne zarade umanjene za najavljenih 10 do 15 odsto. Uzgred, dok kaiš od govedine možete stezati do mile volje, dotle vam se kartonski raspadne svaki put kad ga malo jače pritegnete – tako da vam je na mesečnom nivou potrebna kamara para da biste sebi (i članovima uže familije) obezbedili zalihu kvalitetnih kaiševa (za stezanje). Rečju, bićete prinuđeni da čitavog meseca nemilosrdno zatežete kaiš kako biste uštedeli za kupovinu novog pritezača egzistencijalnih potreba (tokom narednog meseca).

Stoga bi valjalo da vlada tokom narednog perioda obezbedi građanima povoljne keš kredite za blagovremenu kupovinu kvalitetnih kaiševa. Čak bi se u perspektivi moglo razmišljati i o formiranja posebnog ministarstva za stezanje kaiša koje bi sasvim pristajalo uz neoliberalni oporavak zemlje koji budući premijer namerava da vaspostavi u Srbiji. Nije bitno što se radi o neznatnom zakašnjenju od jedva četrdesetak godina, budući da su još krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka to isto pokušali da urade Ronald Regan i Margaret Tačer – razume se sa katastrofalnim posledicama po običnog (malog) čoveka. Može biti da je neobični (veliki) čovek prošao kudikamo bolje.

Kako god, prosečnom homo ludensu (što je drugi naziv za tipičnog žitelja Srbije) vladina politika stezanja kaiša može delovati čak i osvežavajuće – naročito nakon bajatih i bezuspešnih pokušaja Cvetkovićeve vlade da strategiju stezanja kaiša prilagodi pričama o boljem životu. Inače, pomenuto osveženje naslućujemo u tonu kojim budući premijer najavljuje asketsko forsiranje štednje – razume se, unutar unapred zacrtanog okvira strategije stezanja kaiša. Pritom je ton budućeg premijera, bar što se tiče smanjenja plata zaposlenih u javnom sektoru, identičan tonu tranzicionih biznismena prilikom informativnih razgovora sa zaposlenima: „Ako nećete da radite (za fiksnu platu ili bez dinara nadoknade za prekovremeno rmbanje ili na određeno vreme u nedogled), slobodno možete da idete jer ima ko hoće da radi.“ Amin.

Biznismeni posve logično imaju na umu široko rasprostranjenu i poput puške zapetu rezervnu armiju rada o kojoj je nekada davno pisao Karl Marks – trenutno najcitiraniji predstavnik klasične političko-ekonomske misli u svetu.

E sad, budući premijer rezonuje slično kao domaći biznismen kada poručuje ljudima u javnom sektoru da slobodno okače kopačke o klin, to jest da batale posao ako im se učini da im je plata isuviše mala. Na prvi pogled, nije sasvim isključeno da budući premijer cilja na imućne pripadnike nastavničkog kadra koji ionako ne znaju šta će sa tolikim novcem poreskih obveznika, i koji bi umanjenje vlastitih astronomskih zarada (među najnižima u regionu) za tričavih nekoliko desetina odsto, najverovatnije ispratili šeretskim osmehom a la Toma Nikolić. Ali, avaj!

Budimo (ironično) otvoreni – srednjoškolski nastavnik u Srbiji koji mesečno zarađuje basnoslovnih 40.000 dinara, ne računajući mnogobrojne beneficije poput recimo besplatne kutije kreda jednom u tri meseca, teško može osetiti umanjenje plate za 15 tričavih odsto. Jer on istinu govoreći teško može da oseti i težinu vlastite potrošačke korpe koju dva puta mesečno iznosi iz samoposluge. Drugo su siromašne budže iz upravnih odbora javnih preduzeća kojima bi smanjenje plate za 20 odsto uskratilo mnogobrojne egzistencijalne potrebe – na primer letovanje na Maldivima u zimskoj sezoni. No, to je većdruga priča o stezanju kaiša.