Strah od grljenja

Da li je, na primer, hteo da kaže kako u potpunosti odoleva strahu da nekoga zagrli uprkos realnoj opasnosti da će dotični objekt grljenja prepoznati (na bazi jačine premijerovog stiska), da li ga ovaj voli manje – ili ga voli više? Ili je premijer jednostavno nameravao da kaže kako čak i On, koji zbog prirode posla dvadeset sati dnevno obitava izvan toplog porodičnog gnezda, ipak, eto, pripada klubu romantičnih srdašaca koja nemaju abera da zagrle bližnjega svoga?

Bilo kako bilo, premijer je sasvim otvoreno upozorio javnost kako narodu – osim straha od smrti, otkaza, mutiranih virusa, neisplaćenih rata kredita, bombaša samoubica, trećeg svetskog rata, najezde migranata, Trampa, zombija, skučenog prostora, Putina, fantoma sa toljagama, žutih patkica, otvorenih mrzitelja sistema, Vučičevića u jutarnjem programu Pinka…, preti, eto, još i strah od grljenja.

„To su radili neki ranije“, nastavio je premijer svoju interesantnu poslanicu u okviru novogodišnje konferencije za štampu. Pritom je levom rukom dotakao glanc novi ram naočara sa kojim je zakoračio u Novu 2017. godinu, a koji mu trenutno daje izgled Klarka Kenta iliti još bolje – Ripa Kirbija.

Nego šta su to, prema premijerovom mišljenju, radili neki ranije? Plašili se da nekoga grle svaki dan? Ili se pak nisu plašili da nekoga grle svaki dan samo da bi dokazali kako tog nekog manje ili više vole? I da li su ti neki uopšte grlili nekoga? I ko su na koncu ti neki? Tadićevci, šešeljevci, dosovci, naprednjaci, pankeri, dizelaši, metalci, radulovićevci, pokemoni, fantomi, četnici, partizani, obrenovićevci, karađorđevićevci, komunisti, socijalisti, huligani, skinhedi, altruisti, pacifisti, natovci, konformisti…? I kada ranije? Pre ove vlade, pre one vlade, pre prethodne vlade, pre čukunvlade, pre askurđel vlade, pre kurajber vlade…?

„A ja se ne grlim s ljudima…“, razrešio je misteriju premijer. „Hoćete…, nećete…, dobro“.

I ko nakon ovakve premijerove izjave, sa poentom u maniru haiku poezije, može tvrditi kako vlada nije izvanzemaljskog porekla? Naročito ova sa Vučićem na čelu. Uostalom, kako drukčije objasniti da se vlada „moram da priznam dobro drži“, (rekao je premijer), „i pored toga što su neke zemlje do sada uložile 8,1 milion evra u kampanju za slučaj Savamala“.

A i šta bi drugo moglo značiti premijerovo obznanjivanje da „nema tu vrstu straha da nekoga grli svaki dan – ali da se ne grli s ljudima?“, osim da članovi vlade (koje premijer svaki dan grli zbog njihovih fantastičnih rezultata), zapravo i nisu ljudi – već vanzemaljci!

Pogledajte u tom kontekstu Vulina! Ili LJajića, koji ostaje isti uprkos neprestanom prelaženju iz jednog resornog oblika u drugi. Ili Zoranu, koja je spržila stoletnji (i još pride sveti) hrast u Preljini. Ili, pogledajte Nelu, koja nije uticala na tužilaštvo, a ovo je i pored toga brže-bolje oslobodilo Karića – koalicionog partnera najjače partije.

No, dobro. Možda je ipak zgodnije ne preterivati sa SF-om. Kada je napomenuo da ne grli ljude, premijer je verovatno ciljao na neljudske sposobnosti svojih ministara. (Usled skučenog prostora u nastavku teksta – pomenućemo samo neke od njih):

Ministar odbrane obezbedio 11 paketića za decu pukovnika Stojiljkovića. Ministar unutrašnjih poslova uticao na podizanje efikasnost službi koje (po rečima premijera) „za samo sat vremena, od trenutka kada se u najužem krugu izvršne vlasti naredi velika akcija protiv narko-bosova, informišu premijera da je akcija provaljena“. (Ide se ka skraćenju ovog vremenskog intervala na samo 35 minuta). Ministar zdravlja stvorio novu generaciju lekara „koji razmišljaju drugačije“. (Aplaudirao premijerovom govoru bez prekida 14 minuta i 34 sekunde, čime je za 3 sekunde i 15 stotinki nadmašio Vulinov rekord). Ministar prosvete produžio novogodišnji raspust za dva dana (a možda i za čitavih pet)…

Zato, savladajmo strah od grljenja i prigrlimo ove divne nadljude koji samopregorno bdiju nad sudbinama svih nas – običnih, malenih podljudi.