Strah od promaje

Ali i tu postoje izvesne kulturološke razlike. Na primer na Zapadu se, između ostalog, strah od starenja nalazi u samom vrhu top-liste građanskih fobija. Otuda toliko plastične hirurgije, dijeta, kozmetike, džoginga i makrobiotike. Strah od broja trinaest (i petka trinaestog) takođe se dobro kotira. SEKA (svetka ekonomska kriza) zapljusnula je pomalo zatečene zapadnjake još i egzistencijalnim strahovima među kojima je šampionsku titulu ubedljivo odneo strah od gubitka posla. Nezaposlenost i siromaštvo na nivou društva izobilja samo pojačavaju efekat strave.

Neki su u tom kontekstu reagovali kolektivno a burno. Francuzi su ranijom serijom antivladinih protesta (ko zna da nije Rolan Garosa možda bi i sada buknuo neki) pokazali da su u strahu i te kako velike oči. Ovih dana to pokazuju i ogorčeni „los indignadosi“ koji širom Španije protestuju zbog nezaposlenosti. Ostali, izuzev Grka, potvrđuju onu Bahtinovu misao po kojoj konstitutivni momenat svih zemaljskih moći čine strah i strepnja potčinjenih. Razume se da se ne radi o strahu i strepnji koji mobilišu već koji prevashodno parališu.

Jer kad se strah uvuče u kosti i rođena senka postaje zastrašujuća, a kamoli potencijalni uspeh protestnog angažmana. Ali tako je to u globalnoj „kulturi straha“ koja je danas i te kako primetna. (I ne samo u kontekstu međunarodnog terorizma.) Poplava apokaliptičnih filmova dovoljno govori o tome. Kao i raznovrsna literatura u rasponu od petparačke do naučne.

Iz tog literarnog galimatijasa valja izdvojiti dva naslova: „Filozofiju straha“ Laša Svensena i „Fluidni strah“ Zigmunta Baumana. Podrazumeva se da je reč o izuzetno kvalitetnom filozofsko-sociološkom pogledu na „kulturu straha“ kojoj danas svi mi, ma gde se nalazili, pripadamo. (Od kulture straha jedino je opasniji strah od kulture.) Svensen na primer veli kako je strah kulturno uslovljena lupa kroz koju posmatramo svet. Dok je za Baumana strah drugo ime za neizvesnost. „Strah je najstrašniji kad je difuzan, rasut, nejasan, nevezan, neusidren, u slobodnom pokretu, bez jasnog cilja i uzroka, kad nas opseda bez vidljivog smisla ili značenja“, kaže on.

Obojica se, međutim, slažu kako svako istorijsko doba poseduje neki svoj strah te da se vremenom menjaju jedino uzroci tog straha. I tu su u pravu. Nekim budućim androidima biće smešan naš sadašnji strah od nezaposlenosti isto koliko je nama danas smešan Asteriksov strah od mogućnosti da mu se nebo sruči na glavu. A ljudi su nekada zaista verovali u takvu mogućnost. Čak se i ovde kod nas donedavno sekira okretala prema nebu u cilju „presecanja“ gradonosnih oblaka. Danas se ovaj strah od nevremena koje šteti usevima jedino može dodatno radikalizovati u skladu s promovisanjem državne agrobiznis strategije. Nego da parafraziramo Lavkrafta, najjača emocija tokom proteklih dvadeset godina u Srbiji ipak je egzistencijalni strah. Što ne znači da još uvek ne pljucnemo tri puta kad nam crna mačka pređe put ili da ne nazuvamo naopako čarape izjutra na petak trinaesti. Strahovi od pada životnog standarda, nezaposlenosti i otkaza postali su naši prioriteti, pa nam je usled toga čak i strah od promaje skliznuo u drugi plan.

Jedno nedavno istraživanje sprovedeno među građanima Vojvodine pružilo je zanimljiv uvid u trenutno najprisutnija osećanja i raspoloženja u Srbiji. Od nade do beznadežnosti. Prema rezultatima istraživanja, ispada da je nada ubedljivo na prvom mestu skale osećanja i raspoloženja građana, a da drugo mesto dele optimizam i razočaranost (iliti pesimizam.) Strepnja i strah su s druge strane razmatrani odvojeno, mada pomenuti Laš Svensen tvrdi da su to srodni pojmovi, a Kant čak eksplicitno kaže kako strepnja predstavlja strah od određenog predmeta koji nam preti neodređenim zlom. Bilo kako bilo, naši ispitanici su strepnju „stavili“ na četvrto mesto dok je strah završio na sedmoj poziciji odmah posle nemoći i energičnosti.

Može biti da su kod ispitanika koji su strepnju i strah naveli kao prevladavajuća osećanja zapravo i strepnja i strah u velikoj meri pomešani. Iz tog razloga nije pogrešno ako se naknadno saberu procenti onih koji strepe i onih koji strahuju uz obavezan dodatak kategorije razočaranih. Ako sledeći istu metodološku logiku na kraju u isti koš ubacimo „nadu“ i „optimizam“, dobijamo interesantan krajnji ishod u vidu skale aktuelnih osećanja i raspoloženja Vojvođana na kojoj se nada i strah nalaze na deobi prvog mesta.

Čisto manihejstvo reklo bi se. Ili dostizanje ideala Ernsta Bloha koji je svojevremeno tvrdio da je od presudne važnosti naučiti se nadanju. Po svoj prilici nadu smo izgleda savladali. Još samo da savladamo strah. Ko ono reče da je savladavanje straha početak mudrosti? Ako kojim slučajem to podrazumeva i savladavanje straha od promaje eto idealne kombinacije lepog i korisnog.