Štrajkujte, ali neprimetno

Da li su celu priču pogurali anarhopoljoprivrednici sa svojim traktorskim blokadama drumova (blokiranje pruge Beograd – Niš od strane radnika kombinata „Prvi maj“ uveliko pripada tranzicionoj praistoriji) ili se radi o preventivnim merama vlade ostaje da se vidi. Kako sada stvari stoje sve je po ZIP-u (zakonu i propisu) što znači u skladu sa ZOR-om (Zakonom o radu) i KU-om (Kolektivnim ugovorom) ali i URS-om (Ustavom Republike Srbije i njegovim šezdeset prvim članom). Ipak, deo javnosti smatra da se novim propisom o štrajku država pojavljuje u spektakularnoj ulozi štrajkbrehera. Jer kad se štrajk manevarski suzi na prostor radnog mesta (odakle se glas radnika nedaleko čuje), onda štrajka kao i da nema. Poruka je – štrajkujte ali neprimetno. Ne blokirajte ulice da oni koji žure na posao ili pijacu ne bi okasnili. Budite tihi i nečujni. Ukratko „probudite lajf u sebi“ i na radnom mestu na kojem zbog stečaja ionako ne radite.

Poređenja radi, američka štrajkbreherska metodologija išla je potpuno suprotnim smerom. Kralj čelika Endrju Karnegi i njegov menadžer, violentni Henri Klej Frik unajmljivali su svojevremeno štrajkbrehere kako bi sprečili radnike da štrajkuju upravo na radnom mestu. Sve u cilju razbijanja radničkog udruživanja unutar houmstedskih čeličana. Od tog vremena (poslednja dekada 19. veka) radnički štrajkovi u Americi efikasno su delovali jedino tokom velike depresije da bi se od sedamdesetih godina prošlog veka njihov broj smanjivao uporedo sa opadanjem radničkih zarada.

Prema sličnoj logici i kod nas su, za vreme Titove Jugoslavije, štrajkovi češće izbijali u razvijenijim delovima zemlje. Počev, međutim, od prvih radničkih protesta organizovanih u rudarskom Trbovlju i Hrastniku ‘58. godine pa nadalje štrajk je redovno označavan kao devijacija unutar sistema koji je bar u teoriji funkcionisao perfektno. Štrajk je smatran divljom pojavom jer se odvijao mimo samoupravnih organa i SK-a pa je nekako bilo logično što su i akteri tih divljih rabota sagledavani u pekinpoovskom maniru kao pripadnici divlje horde. Da ne govorimo o društvenoj marginalizaciji malobrojnih koji su pisali o svemu tome.

Na primer ko danas izvan naučne zajednice zna za jednog Necu Jovanova i njegove studije o društvenim sukobima u socijalizmu? A njegovi sociološki klasici „Radnički štrajkovi u SFRJ“ i „Sukobi“ predstavljaju čak i za današnje prilike veoma poučnu literaturu. Evo kako Jovanov opisuje građane – najmasovniju politički obespravljenu grupu ljudi u SFRJ. „Nemaju uticaja na odlučivanje o opštedruštvenim pitanjima koja se i njih tiču; Nemaju nikakvog uticaja na izbor ljudi na najvažnije rukovodeće funkcije unutar birokratskog aparata; Ne odlučuju o cenama dobara koja utiču na njihov socijalni položaj“. Svaka sličnost sa današnjim vremenom je slučajna.

Državna statistika se inače u ono vreme frapantno podudarala sa projekcijama vladajućih elita. Bila je ružičasta i u skladu sa očekivanjima masa. Uostalom zar Lenjin nije govorio kako se statistika mora uneti u mase. Da je treba popularizovati kako bi se trudbenici postepeno naučili da sami shvate kako i koliko treba da rade odnosno kako i koliko da odmaraju. Kod nas je radio svirao i kad se radilo i kad se odmaralo pa se jaz između državnih statističkih podataka i stvarnosti retko uočavao. Ili se isuviše olako preskakao. Nasuprot tome danas je lošu društvenu situaciju teže zamaskirati.

U tom svetlu i treba posmatrati aktuelni statistički raskorak između vladinih podataka o porastu zaposlenosti i onih Republičkog zavoda za statistiku o porastu nezaposlenosti. Ne radi se tu samo o dijametralno suprotnim demagoškim oblandama. Pre će biti da se radi o izvesnom napretku u radu državnih organa. Jer sudeći prema pomenutoj statističkoj diskrepanciji ispada da Zavod svoj posao obavlja objektivno i što je mnogo bitnije, nezavisno od Vlade. Na stranu to što usled definitivno loše ekonomske situacije u zemlji njegovi podaci deluju i daleko uverljivije. S druge strane ulepšavanje stvarnosti odavno je postalo pase, što opet ne ide na ruku vladinoj strateškoj statistici. A i sve je manje zemalja sa kojima se možemo porediti u cilju postizanja efekta pseudonadmoćnosti (ovi su gori od nas). Bugari su u Evropi. Albanci su nas sustigli. Hrvati su na pola koraka od Unije. Doduše DR Kongo kao najsiromašnija zemlja sveta i Burkina Faso, još uvek predstavljaju naše komparativne kečeve iz rukava. Nasuprot vladinoj optimističkoj statistici o porastu broja zaposlenih, što bi trebalo da bude pouzdan znak da zemlja polako izlazi iz krize, još uvek je rašireno uverenje da zemlja zapravo iz krize decenijama nije ni izlazila. Izgubili smo kontakt sa stvarnošću ali će nas ona na kraju već nekako naći.