Strogo kontrolisani kiborzi

Grozničavo otvarate pomalo zaboravljenu riznicu mudrosti prekrivenu tankim slojem paučine kad tamo, pod odrednicom „ljubav“, Belmondo poručuje da „nema efikasnijeg kozmetičkog preparata od ljubavi“. Tu, naravno, shvatate svu beskorisnost ovakvog štiva i taj vas utisak ne ostavlja ni na sledećoj strani kada od Lao Cea saznajete kako se „ljubav hrani nadanjem“, pa čak ni onda kada stignete do Čehovljeve maksime „ljubav daje krila, ali ih i podkresuje“. Na tom mestu definitivno zatvarate knjigu sa osećajem pronalazača koji je upravo otkrio toplu vodu ili sa instinktom marketinškog stručnjaka koji je jedini uočio vezu između Čehovljevog tumačenja ljubavi i reklame za Red Bul.

Stoga bi građu o fenomenu ljubavi s početka 21. veka trebalo potražiti (pored klasične književnosti) i među uličnim grafitima, ali i u naoko dosadnoj sociološkoj literaturi. Grafit „ljubav počinje uzdahom, a završava se zevanjem“ poučan je ako ništa drugo, a ono bar iz čisto preventivnih razloga. S druge strane, imamo sociologiju. „Glad za ljubavlju posledica je borbe među polovima“, zaključuju u knjizi „Normalan haos ljubavi“ Ulrih Bek i Elizabet Bek Gernshajm. Prema njihovom mišljenju borba polova je centralna tema savremenog doba, što se može videti iz povećane stope razvoda, kao i iz porasta broja bračnih savetovališta. Ipak, da je ljubav još uvek dominantan fenomen pokazuju dva protivrečna trenda. Prvo, visoka stopa razvoda praćena je visokom stopom ponovnog stupanja u (van)bračnu zajednicu. Drugo, natalitet opada, ali rastu zahtevi za veštačkom oplodnjom.

Redovi koji slede upravo su rezultat sažetog razmišljanja na temu ljubavi, intimnosti i slobode u širem vremensko-prostornom kontekstu, te ih stoga ne treba uzimati kao eventualnu kritiku ili nerazumevanje simboličke akcije koju su prošle nedelje izveli studenti Fakulteta za medije i komunikacije.

Studenti su, naime, došli na zanimljivu ideju da na nekoliko lokacija u gradu markiraju mesta za ljubljenje. Ovaj strit art performans – prekrivanje asfalta beogradske džungle tzv. kvadratićima slobode u koje treba kročiti i poljubiti voljeno biće, pobrao je simpatije Beograđana, osvanuo u dnevnoj štampi, pa čak i u dnevniku javnog servisa. Ništa čudno, budući da se i za manje atraktivne i daleko neinspirativnije vesti svakodnevno nađe mesta u domaćem infotejment univerzumu. Retke su, međutim, pojave sličnih performansa koji na prilično kreativan način otvaraju prostor za promišljanje suštinskih fenomena. Recimo, kako bi izgledao život u nekakvoj srpskoj „orvelijani“ gde bi se čak i ljubljenje na otvorenom moralo obavljati u strogo omeđenim prostorima. – Draga, poljubio bih te nasred Brankovog mosta, ali je „mesto za ljubljenje“ sto pedeset metara dalje, pa ukoliko nemaš ništa protiv protegnućemo noge do tamo, a ako kojim slučajem bude gužva kao na „mestu za ljubljenje“ ispred Crkve Svetog Marka, produžićemo do sledećeg punkta kod tržnog centra „Ušće“.

Ono što prvo upada u oči kada je u pitanju omeđivanje slobodnog ispoljavanja intimnosti u javnom prostoru (zašto baš na obeleženom mestu, a ne bilo gde?) jeste gubljenje spontanosti – jedne od osnovnih mirođija u ljubavnoj čorbi. U eri pre masovne upotrebe interneta, koja je bila znatno konzervativnija od današnje liberalne varijante, ljubiti se moglo je svuda. Drugim rečima, sloboda intimiziranja kroz poljubac bila je široko rasprostranjena disciplina. Ona je to i danas, samo što sada kuburimo sa opštom fragmentacijom društvenih odnosa, pa tako i sa fragmentacijom intimnosti.

Posledica toga jeste da postajemo manje spontani u svakodnevnim komunikacijama, što je pouzdan znak da se nalazimo u prelaznoj varijanti ka društvu strogo kontrolisanih kiborga. A to znači da smo trenutno u nekakvoj diktaturi otuđenih individualaca, koji umesto neposrednog kontakta forsiraju skajp. Projekat grupe studenata „Mesto za ljubljenje“ očigledan je pokušaj preokretanja trenda tj. revitalizacije ulice kao „agregata“ starih međuljudskih kontakata.