Strukture ga dobro furaju

Kada ovako postavimo stvari, onda nesumnjivo ciljamo na to da su ovi koji su trenutno na vlasti (kao i oni pre njih), podjednako muljali, varali, rasprodavali, nameštali, obmanjivali, lagali, petljali, podmićivali, mazali, korumpirali, zastrašivali, ucenjivali, zataškavali, diskriminisali, partitokratisali, plutokratili, oligarhisali, nepotisali…

I to je, kao što rekosmo, na prvu loptu tačno. Pa ipak, čini se da postoji krupna razlika između onih pre i ovih sada. Reč je o strukturi biračkih tela – ONIH i OVIH. Naime, za razliku od onih pre, koje su njihovi birači i te kako umeli da kazne zbog svih brljotina koje su činili dok su bili „gore“, ovi sada apsolutno nemaju biračko telo koje poseduje svest da vlast koju su birali, a koja i njih obmanjuje, treba kazniti na izborima. Štaviše, biračka struktura „naprednjaka“ niti poseduje svest, niti ima petlju (a jedno bez drugog ne ide) da kazni svoje „male bogove“ zbog njihovog neodgovornog ponašanja. Zato vrhovni „mali bog“ (da ne kažem bogi), i radi šta mu se prohte, budući da ga strukture dobro furaju (kako reče DŽoni Štulić u jednoj svojoj pesmi). I zato nam tako „dobro“ ide – da ne kažem katastrofalno. I zato se kao sumanuti batrgamo na „ukletoj utrini“. Jer, svi su oni isti!

Pa ipak, zbog rečene floskule u prvom redu, predlažem sledeće rezonovanje – ako su već svi isti, nek se barem smenjuju na vlasti. Nema u tom cirkulisanju lezilebovićkih elita ničeg lošeg. Nek se menjaju – kako ne bi krali i muljali isključivo jedni – ako su svi isti. Jer ukoliko ne postoji princip smenjivosti – tada nijedna vlast neće uteći iskušenju vlastodržačke megalomanije, odnosno kompleksu nadmene nedodirljivosti. A što je korak od diktature bahatih egoista koji se sprdaju sa konceptom opšteg dobra – mažući ionako zamagljene oči anesteziranoj javnosti.

S druge strane, ako su posednici vlasti svesni činjenice da će biti smenjeni ukoliko ne vladaju u skladu s principima opšteg dobra, to jest ukoliko su svesni činjenice da ih sve vreme na oku drže kritički nastrojeni birači – onda će u velikoj meri nastojati (jer neće imati drugog izbora), da vladaju odgovorno – samo da ne bi bili zbačeni sa vlasti.

„Demokrate“ su na sopstvenoj koži osetile šta znači kada te kazne vlastiti birači, pa bi od njih trebalo očekivati (dokopaju li se kojim slučajem vlasti) odgovornije vladanje u narednom periodu. Jer koga zmija ujede…

„Naprednjaci“ s druge strane još uvek nisu osetili šta znači kada te vlastiti birači klepe po temenu izbornih procenata. NJih strukture još uvek dobro, nekritički i samodisciplinovano furaju. Međutim, takvo ponašanje nekritički nastrojenih „struktura“ ukazuje na simptomatologiju podaničkog mentaliteta gde se vlast ne posmatra kao entitet izdeljen na tri grane, već kao jedinstvena očinska figura koja se prema građanima odnosi kao prema deci mlađoj od deset godina. Stoga pravo pitanje koje u ovom trenutku treba postaviti, a koje je davnih dana postavio čuveni Aleksis de Tokvil povodom despotske demokratije u Americi, glasi – kako ljudi koji ne upravljaju sami sobom mogu valjano izabrati svoje predvodnike?

Odgovor je NIKAKO.

Uzmimo slučaj Beograda, u kojem je sprega vlasti i „investitora“ koji grade bez dozvole poprimila groteskne razmere. „Grad kranova“ kako mu poetično tepaju Mali i Vesić, zapravo je ogromna vreća para iz koje se sredstva preraspodeljuju po partijskim linijama ravno do dna povlašćenih džepova. Građanima se istovremeno prikazuju dostignuća koja bi trebalo da ih fasciniraju – na primer, kičerajska fontana i asfaltirane ulice na kojima asfalt popuca čim „majstori“ odrade posao. Da ne govorimo o tome da građane niko ne pita za mišljenje da li treba izmeštati glavnu železničku stanicu iliti Savski most, a kamoli da li se slažu da Beograd zaliči na Abu Dabi? Uostalom, ko šljivi građane kada je vlast, koja sebe poistovećuje sa gradom, zadovoljna svojim nedemokratskim biznis-odlukama koje zaudaraju na klijentelizam.

Ko što reče Branimir DŽoni Štulić: „Smrdljivi grad je zadovoljan sobom, strukture ga dobro furaju“.