Sudbina barajevske pijace

Naime, što je veći broj televizijskih emitera to se više povećava potreba TV konzumenta za istovremenom prisutnošću na različitim televizijskim destinacijama. Najpre malo RTS-a i Lige šampiona, zatim malo Prve i „Survajvera“, onda malo Pinka i „Farme“, sledi munjeviti prelet preko VH1 i Balkanike čisto radi upijanja vokalno-instrumentalnih vibracija iz sveta i regiona pa zaokret unazad na travnati teren i sve tako iz početka u krug.

U vreme vladavine starog poretka televizijskog dualizma (Prvi i Drugi program) šaltanje kanala nije bilo u modi. Prvo, nije ni bilo potrebno jer je gledalac bio fokusiran na dobro raspoređen kvalitet, sabijen unutar dva kanala. Drugo, usled strukturalnog deficita daljinskih upravljača, šaltanje kanala spadalo je u zamornije poslove. Tek se sa malom revolucijom „Trećeg kanala“ i uvozom televizora na daljinsko upravljanje prešlo, logično, na do tada potpuno nepoznati teren teledirigovanog prebacivanja kanala. A to je ponegde vodilo i strukturnim promenama u porodici. Broj jedan familije obično je sticao taj svoj status tako što je sa pijedestala vlastite fotelje autoritarno rukovao popularnim daljincem određujući televizijski meni ostalim članovima familije. Efekat njegove moći pojačavao je tadašnji izgled daljinskog upravljača koji je onako glomazan, težak i sa bezbroj gumenih tipki, više podsećao na komplikovani star track kalkulator nego na sredstvo za olakšavanje „muka“ pasioniranom TV fanu. Ukratko, suvereni vladar daljinca koji je birao kanale po sopstvenom nahođenju, istovremeno je držao moć u svojim rukama. Jedina nevolja bila je u tome što je često skakutanje s kanala na kanal omogućavalo gledaocu užitak na parče što je neretko isključivalo razumevanje suštine onog što je trenutno izlazilo iz „magične kocke“. Ona se (suština) na koncu nije ni videla od previše parčića. I danas se veoma često dešava da gledalac od drveća ne vidi šumu. Ali se isto tako događa i da televizijski ljudi od šume ne vide pojedinačna stabla.

Primer za potonju konstataciju predstavlja položaj treće sezone „Farme“ koja se nakon popriličnog uspeha prethodne dve zapetljala u sopstvenim lovorikama. Delimično zahvaljujući i lošoj kombinatorici „zadruge“ – producentskog tima pomenutog rialitija. Za razliku od prve sezone koja će kao nešto potpuno novo na ovdašnjem televizijskom tržištu upravo po tome ostati upamćena, druga po redu „Farma“ dostigla je sam vrh televizijskog naturalizma. Zapravo, nije daleko od istine da se iskreno „šlajmaranje“ kojim su se uzajamno častili budući finalisti druge sezone verovatno neće ponoviti u dogledno vreme, sem možda kao puka imitacija, samim tim i kao veštačka konstrukcija. Tek se sada tokom gledanja treće sezone „Farme“ stiče utisak da je „zadruga“ imala sreće sa sastavom takmičara prethodne inkriminisane sezone. Nije se, naime, ni naslutiti moglo da će se posle latino tripa prve „Farme“ (pokušaj realizacije španske TV novele unutar postojeće rialiti forme) druga „Farma“ pretvoriti u „pritajeno zlo“ balkanskih etničkih podela. I to usred rialiti šoua isključivo namenjenog zabavi miliona. To što se uobičajeni motiv komšijine crknute krave, kojim je započela druga sezona „Farme“, vremenom transformisao u erupciju nasilja uznemirio je stručnu javnost, izazvao reakciju RRA, a osiromašenu raju motivisao na inkasiranje stotine hiljada evra na SMS glasanje.

„Zadruga“ je sa trećom sezonom „Farme“ pokušala da spusti loptu i promeni zaplet bacajući akcenat na dva dijametralno suprotna „farmerska stara“ verujući da će pomenuti „doplgengeri“ predstavljati noseće stubove aktuelnog rialitija. Međutim, i pored činjenice što prvi podseća na epizodistu-naturščika iz nekog crnotalasnog filma Živojina Pavlovića, a drugi na omiljenu „glumicu“ Džona Votersa, to je, čini se, ipak nedovoljno da bi se animirao egzaltirani rialitoman koji sa „Farme“ sve češće „emigrira“ na „Survajver“. A kada se uzme u obzir da većina ovdašnjih rialitomana nikada nije ni čula za Votersova ostvarenja a kamoli odgledala Pavlovićev film „Buđenje pacova“, onda postaje razumljivo zbog čega će eventualna zamisao „zadruge“ o fuziji kempa i crnog talasa na trećoj srpskoj „Farmi“ kraj Barajeva verovatno ostati neprimećena kod šireg auditorijuma. Tim više iznenađuje nedavni čin dislociranja pijace sa otvorenog prostora u „studio“, i to u trenutku kada se barajevska pijaca pretvara u centralni događaj „Farme“? Ili „zadrugari“ ne veruju sreći koja ih je još jednom pogledala ili ne primećuju šoumenski potencijal glasa naroda uvek spremnog na grdnju zločestih „farmera“.