Sukob na naprednoj levici

Čak je prihvatila desničarsku praksu busanja u patriotske grudi – što je oprobani recept za privremeno izbacivanje hronične nemoći iz organizma. Uostalom, poslušajte zapaljivu retoriku Vulina (obaška Dačića), i sve će vam jasno biti.

Istovremeno se i desnica primakla retorici levice (koja ne postoji). No, za razliku od levice za koju je naginjanje desnici u rangu protivprirodnog bluda, desnica i te kako postoji – jer uz nju sasvim prirodno ide populističko preuzimanje levičarskog imidža. Aktivnosti nekada radikalnog a danas naprednog desničara, ubedljivo govore o tome.

Tako, na primer, premijer teži povećanju plata i penzija svim našim narodima i narodnostima; Maršira Titovim putevima saradnje sa „nesvrstanim“ zemljama; Brine o jeftinim radnicima i osiromašenim seljacima, a posebno o rudarima; Bori se za mir u regionu i u kontekstu radikalske politike pacifizma donosi teške odluke – poput one da se, sada već čuveni crkvenoslavjanski voz, najpre uputi prema Kosovskoj Mitrovici a zatim sa pola puta vrati nazad u Beograd – čime je izbegnut ratni sukob i krvoproliće!!! (Podsetimo se brzopoteznih smenjivanja događaja. Premijer je najpre skoknuo do Indije, pa se potom vratio u Srbiju, taman na vreme da spreči izbijanje Trećeg balkanskog rata, da bi se nakon toga uputio u snegom zavejani Davos – na godišnji samit globalnog džet-seta prepunog kobajagi levičara u belim rukavicama i medveđim bundama).

Ipak, premijer – desničar, nije jedini kobajagi levičar. Desno orijentisani Obradović (Dveri) takođe zvuči levičarski kada koristi antiglobalistički rečnik – što bi se u manjoj meri moglo reći i za Velju Ilića!!!

(Ilić Velja – kako to levičarski zvuči).

A zapravo, štos je u tome da se stari desničar Ilić primakao „levičarskim“ svetonazorima u isključivo jednoj oblasti društveno-političkog delovanja – uravnilovki fotelja unutar vladajuće koalicije.

„Zašto ste me zaobišli – hoću svoj deo!“, zavapio je Velja poput Bogdana Diklića u filmu Maratonci trče počasni krug.

Elem, Velja je sasvim ispravno i po inerciji rezonovao da mu kao lideru Nove Srbije i pripadniku vladajuće koalicije, sasvim prirodno sleduje, ako ne mesto ministra kulture, a ono bar direktorsko mesto u Koridorima Srbije.

„Nema, Veljo! Kapaciteti su popunjeni!“, oštro je, u kratkom telefonskom obraćanju iz dalekog Davosa, poručio Aksentije Topalović – Vučić.

„Znači tako! Sve si popunio naprednjačkim kadrovima! E ondak bespovratno izlazim iz koalicije!“, zapretio je Velja i nežno zalupio slušalicu „androida“ o beton ZM Koridora.

„Čućemo se, Veljo. Dolazi mi ekipa s Pinka da radimo intervju. Ende!“, reče premijer ne sluteći da se Ilićev telefon razleteo u stotinak sitnih delova.

I tako je okončan brak iz računa između NS-a i SNS-a. Ali je odmah zatim buknuo sukob unutar napredne kobajagi levice, i istog trenutka, poput cunamija, zapljusnuo političku obalu Srbije.

Najpre je Velja svoje dojučerašnje koalicione drugove, Vulinov Pokret socijalista, nazvao podguznim muvama – a onda su pomenuti socijalisti (u pokretu na desno) prozvali Velju vernim kompanjonom vinskih mušica.

Sukob je toliko zaljuljao vladajuću koaliciju da je premijer hitno, odmah nakon intervjua za Pink, napustio snežni Davos i doputovao nazad u Srbiju kako bi predupredio mogućnost da podguzni manevri eskaliraju i zahvate ostale delove vladajuće koalicije.

Pravi vođa ne sme dozvoliti cepanje koalicije, pa makar to bilo i cepkanje na mikroskopskom nivou. Jer kako reče Maks Veber davne 1919. godine: „Kada partijama upravljaju plebiscitarne vođe, tada dolazi do ‘gubitka duše’ kod sledbenika, to jest do njihove duhovne proletarizacije“.

U međuvremenu, trend preraspodele fotelja unutar izvršne vlasti nastaviće se nesmanjenim tempom. Dok će duhovni proletarijat okrenut plebiscitarnom prihvatanju slepila za realnost i dalje pokorno verovati kako je sa tim činjenjem zauvek gotovo.