Šumadijska skalinada

Zapravo zbog duboke podele na partizane i četnike dodatno smo zakomplikovali celu tu priču. Zbog toga se postavlja pitanje šta bi se dogodilo kada bi kojim slučajem Srbija poput Slovenije izbacila novčanicu sa likom Žikice Jovanovića Španca ili Save Kovačevića? Da ne kažemo novčanicu sa likom đenerala Draže? U prvom slučaju ravnogorci bi se ostrvili na ideologiju koja je po njima uništila srpski rod. U drugom slučaju odnekud bi iskočio SUBNOR sa pričom o domaćim izdajnicima i fašističkim plaćenicima. Uostalom Joška Broz se već oglasio o tom pitanju rekavši javno da partizani nisu pobili dovoljno četnika. Time je po ko zna koji put otvoren medijski front između partizana i četnika, ovog puta na početku 21. veka. Neko će reći da je Slovencima u tom smislu daleko lakše nego nama jer kod njih bar ne postoje podele na partizane i domobrane što automatski isključuje besplodno gloženje potencijalno ostrašćenih tabora. Naravoučenije: Slovenci su složni pa nije čudo što su odavno u Evropi. S druge strane ispada kako su Srbi složni jedino u reklami za pivo.

Možda će dugoročno gledano priča o „čedama“ i „ujama“ vremenom postati bajata zahvaljujući pragmatičnom približavanju srpske i hrvatske političke vrhuške. A od čijeg dobrosusedskog potencijala u velikoj meri zavisi stabilnost „Zapadnog Balkana“. „Približavanje“ koje su ne tako davno započeli Tadić i Josipović (Ivo Borisu plodove mora, Boris Ivi „Leksikon Yu mitologije“) nastavili su pre desetak dana Boris (Tadić) i Jadranka (Kosor) na susretu u Smederevu. Opuštena atmosfera u kojoj se čak i prisustvo Boruta (Pahora) kao trećeg člana regionalnog mini-samita činilo izlišnim (osim u ulozi pater familiasa sa europskim kredibilitetom), iznjedrila je konstataciju učesnika po kojoj se odnosi u regionu kreću uzlaznom putanjom. Pa ukoliko je lagana šetnja srpskog predsednika i hrvatske premijerke oko kraljevskog letnjikovca podsetila nekoga na pojedine scene iz „Kraja dinastije Obrenović“, pre svega na one u kojima Aleksandar i Draga tepaju jedno drugom (on njoj prepelice moja, ona njemu lane moje), to nikako ne znači da su se filmska mašta i istorijski fakti poklopili sa aktuelnom težnjom za „dobrosusjedskom“ politikom. Zato ne treba preterivati. Kao što ne treba pomišljati na Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca u kontekstu mini-samita Tadića, Kosorove i Pahora. Svako prispodobno (uporedno) analiziranje tog tipa potpuno je besmisleno. Pa čak i kad bi se radilo o nekakvoj postmoderno-virtuelnoj replici Pašića, Radića i Korošeca. Ipak, radikalno zbližavanje Srba i Hrvata dogodiće se (ne)očekivano na jednom drugom mestu. U kući regionalnog „Velikog brata“. Tome su doprineli Šibenčanka Marijana Čvrljak i Nikola Nemešević Nemeš iz Požarevca, inače učesnici pomenutog rialitija. Njihovo intimiziranje pred kamerama odjeknulo je ne samo zbog učvršćivanja srpsko-hrvatskih odnosa već i zbog burne reakcije Marijaninog oca koji se u međuvremenu, prema nekim novinskim napisima, čak i odrekao ćerke. Pitanje je samo iz kog razloga? Jer ako to nije učinio iz etničkih razloga (šta će Hrvatica u naručju Srbina?) već iz prvenstveno etičkih (radi se o udatoj ženi i majci), onda se možda i može govoriti o uzlaznom pomaku u percepciji srpsko-hrvatskih odnosa. Ili je o tome na koncu ipak prerano govoriti pošto ostaci starih predrasuda i dalje ferceraju u regionu. Uzmimo na primer popkulturni milje zahvaljujući kojem smo, za razliku od Hrvata, poprilično odmakli u prevladavanju prošlosti. Naime, dok Hrvati još uvek nisu spremni da prihvate srpski folk na svojoj teritoriji dotle smo se mi odavno otvorili za dalmatinski pop. Ipak treba reći da u Hrvatskoj postoje folkoteke, doduše na supkulturnom nivou, kao što i u Srbiji postoje oni koji baš i ne mirišu opus Tončija Huljića.

Nedavno se izvesni Daniel Srb, hrvatski desničar indikativnog prezimena, oštro suprotstavio organizovanju koncerta Lepe Brene u Osijeku. Nepokolebljivim stavom da osječka županija nije Šumadija uskratio je Breninim hrvatskim fanovima uživanje u „šumadijskom rokenrolu“ kompresovanom u formi popfolka. Kao i dah Čačka usred Osijeka. Šta li bi tek dali Beograđani da u Areni vide Olivera Dragojevića kako pevuši „Skalinadu“. Čini se da bi čak i čvrsto radikalsko jezgro imalo pozitivan stav prema takvom jednom hepeningu. Nevolja je u tome što je Oliver, poput svojevremeno Tereze Kesovije, čvrsto izjavio da u Srbiju nikad doći neće. Kao što je uostalom i Bora Čorba obećao da nikada neće svirati u Zagrebu. A opet izgleda da bi poboljšanju srpsko-hrvatskih odnosa ponajviše doprineli upravo Bora Đorđević i Jura Stublić koji su se tokom devedesetih uzajamno granatirali stihovima. Bora Juri „E moj druže zagrebački“, Jura Bori „E moj druže beogradski“. Sreća te su odnosi u regionu već krenuli uzlaznom linijom.