Čovek je mera svih stvari, govorio je davno Protagora. A da li čovek baš sve može i da izmeri, to je već drugo pitanje? Na primer, može li se, za razliku od kvantitativne, objektivno izvagati neka kvalitativna pojava? Znamo koliko je težak džak krompira ako ga stavimo na vagu, ali zato veoma subjektivno vagamo to koliko smo sigurni u nešto. Slično kao u kvizu „Milioner“ kada takmičar pozove prijatelja u pomoć, pa ga još i priupita koliko je siguran u tačnost vlastitog odgovora, a ovaj odvali u stilu 75 odsto. Ništa se na objektivnosti ne bi izgubilo i kada bi odgovor glasio 77 ili 62 procenta. Ili, kako bi se, recimo, merio stepen demokratičnosti neke zemlje? Da li je on viši u Srbiji ili u Hrvatskoj? Odnosno da li je niži u Kanadi ili u Belgiji?
U društvenoj nauci se slična ispitivanja vrše pomoću određenih indikatora kao što su obrazovna struktura stanovništva, procenat nepismenih, materijalni standard, redovni i slobodni izbori itd. Međutim, da li je to dovoljno? Uzgred budi rečeno, stepen demokratičnosti je moguće meriti i na osnovu raskoraka između teorije i prakse. Da li se zakoni sprovode u delo i da li su politička obećanja samo ludom radovanja ili se ostvaruju i izvan predizbornog ciklusa? Ukoliko je taj raskorak očigledniji stepen demokratičnosti je niži i obratno. Naravno, ovaj merni instrument ne važi u slučajevima realizacije traljavo uobličenih zakona odnosno destruktivnih političkih obećanja.
U poslednje vreme bombardovani smo raznoraznim premeravanjima javnog mnjenja. Iz nedelje u nedelju saznajemo u kojoj meri smo pesimisti a u kojoj evrooptimisti? Da li smo religiozni i da li smo podložni predrasudama? Koliko se časova dnevno otuđujemo posredstvom „fejsa“, a koliko puta godišnje idemo na more? Verujemo li ili ne državnim institucijama i koje bismo od njih oblepili korupcionaškim etiketama? Dodaju li se ovome podaci o procentima gojaznih, funkcionalno nepismenih te o postotku barbiturata i alkohola per kapita, dobija se jedna nesumnjivo nevesela društvena slika Srbije. Zbog toga se i nameće pitanje poente brojnih premeravanja javnog mnjenja? Jer, ukoliko sva ta anketiranja građana isključivo služe pukom opisu društvene stvarnosti koja je tim istim građanima/ispitanicima vrlo dobro poznata, onda bi sva ta ispitivanja u funkciji naknadnog poučavanja građana o onome što oni već znaju predstavljala besmislenu tautologiju. Rečju, ukoliko silni rezultati istraživanja javnog mnjenja ne posluže u dogledno vreme ovdašnjim političkim šoferima kao podsetnik za razboritiju vožnju ulicom državnog napretka, utoliko neće ni biti moguć skoriji prelazak građana-pešaka sa tamne strane ulice na njen sunčaniji deo. Doduše, društvena nauka poznaje političko-privredne cikluse gde se redovno uoči izbora i sa začuđujućim elanom vlast prihvata kreiranja ambijenta za optimističko šetanje podvlašćenih upravo sunčanom stranom ulice. Nevolja je jedino u tome što ubrzo nakon izbora takav ambijent obično doživi imploziju. U svakom slučaju nije isključeno da će određeni rezultati trenutno aktuelnih istraživanja javnog mnjenja biti ozbiljno politički razmatrani tek tamo negde pred izbore.
S druge strane, decembarsko opipavanje srpskog evro-pulsa, koje je sprovela vladina Kancelarija za evropske integracije, pokazalo je (u odnosu na slično letošnje istraživanje) izvestan pad evrooptimizma. Procenat onih koji bi Srbiju koliko sutra videli u Evropskoj uniji pao je sa 65 na 57 odsto, dok se u isto vreme procenat onih koji baš i ne bi u Evropu popeo sa 15 na 18. To ne bi trebalo mnogo da čudi budući da zakonodavna vlast (koja je u jednom drugom istraživanju ocenjena od strane anketiranih građana kao prilično korumpirani deo društva) evropske zakone obično sprovodi od repa, a ne od glave. Sad, ne radi se baš o tome da se partijske blanko ostavke, lustracija iliti duple fotelje političara nalaze u istom košu sa obaveznim zimskim gumama, „prohibicijom“ posle 22 sata i tome slično. U pitanju je najlogičniji redosled poteza. Otprilike prvo standard pa tek onda drakonsko kažnjavanje u vezi sa svim i svačim. Jer, kad srpski seljak više ne može da peče brlju zbog toga što nema registrovanu firmu i zaposlenog tehnologa. Ili, kada je osiromašenom srpskom filmofilu onemogućeno kulturno uzdizanje za 200 dinara mesečno koliko na tamnoj strani ulice košta disk sa šest narezanih blokbastera. Ili, kada domaćin na sopstvenoj slavi više ne bude smeo da poslužuje goste rakijom i vinom pošto će biti odgovaran ukoliko mamurni gost nakon slave izazove saobraćajku, onda nije nemoguće da i ubuduće krivulja evrooptimizma nastaviti da opada. Na kraju, zanimljivo je i to što visok procenat anketiranih evrooptimista kao najveću prednost ulaska u EU vidi mogućnost zaposlenja odnosno studiranja. Upravo ono što je ovde postalo opšte mesto državnog javašluka. Naime, u zemlji u kojoj živi svega šest i po procenata visokoobrazovanih građana samo u Beogradu na birou „čami čekajući“ njih preko dvadeset pet hiljada uključujući dvadesetak doktora nauka. Malo ili mnogo za prelazak na sunčanu stranu ulice? Valjalo bi premeriti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
