Suptilni metodi represije

Tako barem piše u najvišem pravnom aktu ove zemlje. Drugim rečima, ako slobodnih i demokratskih izbora nema u Republici Srbiji, tada ne može biti govora ni o vladavini prava, budući da država lišena legaliteta (nedemokratski izbori) i lišena legitimiteta (neslobodni izbori), jedino može egzistirati u obličju kvazidemokratske banana republike.

S druge strane, da bi izbori bili demokratski, neophodno je da institucije sistema obezbede osnovne uslove – tajnost glasanja i slobodu biranja. Povrh toga, potreban je i demokratski ambijent koji podrazumeva ravnopravnost predstavnika vlasti i opozicije unutar biračkog odbora, ali i uzajamnu kontrolu među njima tokom izbornog procesa. Jer nije u maniru podele vlasti, na stranu što je i izvan svakog rezona, da za vreme izbornog dana članovi biračkog odbora iz jednog političkog tabora, pa makar to bila i vladajuća partija, drže u svojim rukama ključne pozicije – kontrolu biračkog spiska, manipulisanje lampom i utvrđivanje ličnog identiteta birača. A upravo se takva monopolizacija dešavala tokom minulih beogradskih izbora.

Elem, pored dva standardna predstavnika (član i zamenik člana), SNS je još mogao računati i na predsednika i potpredsednika biračkog odbora, ali i na hendikep malih lista koje u većini slučajeva nisu imale svoje predstavnike na biralištima pa su njihova mesta (14-16 članova) popunjavali predstavnici vladajuće partije. (Da ne govorimo o entitetima poput liste „Dosta je bilo pljačke, korupcije i lopovluka“, čiji su predstavnici otvoreno radili u korist vladajuće partije).

Sve nam ovo daje za pravo da barem posumnjamo u izveštaje po kojima su lokalni izbori protekli u fer i demokratskoj atmosferi. Prvo, unutar biračkog odbora odvijala se suptilna represija koju je vladajuća većina sprovodila nad opozicionom manjinom; Drugo, vladajuća većina je monopolizovala ključne pozicije na biralištima i na taj način širom otvorila vrata raznoraznim pretpostavkama. Na primer, u situaciji kada birački spiskovi nisu najvaljanije ažurirani, pošto u njima još uvek egzistiraju blaženopočivše duše koje po prirodi stvari ne mogu izaći na izbore, sasvim je opravdano pretpostaviti da pravilo „jedan čovek – jedan glas“ može biti zloupotrebljeno – jer monopol nad biračkim spiskom, pregledom lične karte i upotrebom lampe u svojim rukama drže predstavnici jedne izborne liste.

Pa ipak, daleko je ozbiljniji nedostatak slobode izbora o kojoj možemo govoriti u slučaju kada je birač primoran (jer je možda ucenjen) da glasa za izbornu listu vladajuće partije. U tom slučaju je kontrolisanje biračkog spiska od presudnog značaja za evidentiranje onih koji nisu glasali a na čije glasove vladajuća partija računa. S tim u vezi treba obratiti pažnju na fotografisanje lične karte skupa sa glasačkim listićem na kojem je zaokružen redni broj liste koju je birač „dužan“ da podrži. Na taj način ucenjeni glasač prilaže „bazi“ dokaz da je glasao, bez obzira na to što takav čin nema veze sa demokratijom i slobodom izbora.

Zato je neshvatljiv gest potencijalne kandidatkinje za gradonačelnika Beograda iz redova SNS-a, koja je fotografisala zaokruženi glasački listić sa sve ličnom kartom pride, i zatim fotografiju ponosno objavila na tzv. društvenim mrežama. Jer ona je time (verovatno nenameravano) prikazala javnosti potencijalnu tehniku kojom se ucenjeni birači vladajuće partije služe kako bi dokazali „bazi“ da su glasali onako kako je to od njih „baza“ zahtevala.

Razume se da potencijalna gradonačelnica ne spada u kategoriju ucenjenih podanika, ali to ne opravdava njenu nesvesnost činjenice da je fotografisanje glasačkog listića i njegovo javno prikazivanje skupa sa ličnom kartom flagrantno kršenje tajnosti glasanja. Na stranu što je takav gest, počinjen od strane visokog funkcionera vladajuće stranke, u najmanju ruku neodgovoran. Ali, zar građani na minulim izborima nisu legitimisali neodgovornost pripadnika gradske vlasti? I to još za četiri naredne godine! Mada, jadna je to legitimacija iza koje stoje suptilni metodi represije nad biračkim procesom i biračkim telom. (I umom).