Sve je to rokenrol

Kao kada je na nekoj sedeljci (najverovatnije brionskoj) slučajno pomenut Franja Josif. Poznati karikaturista Pjer Križanić skočio je u tom trenutku kao oparen i stao mirno opravdavajući taj svoj gest činjenicom da je bio Franjin pionir na šta je drug Stari sa šeretskim osmehom dodao kako je bilo još Franjinih pionira, aludirajući valjda na sebe. Neko je sabrao dva i dva i dobio pet. Jer, zaboga, kakve veze imaju pioniri i vanbračna deca ako već nije reč o metafori. Ili uzmimo album „Abbey Road“ na kojem čuvena četvorka prelazi preko „zebre“ izigravajući (tvrde TZ stručnjaci) pogrebnu povorku u čast pokojnog Makartnija. Tako na omotu Polov dvojnik navodno personifikuje preminulog (jedini hoda bosonog, razdrljene košulje i olabavljene kravate), Lenon kao pop korača na čelu kolone (brada, belo odelo), Ringo predstavlja člana ožalošćene familije (tamno odelo) dok Harison izigrava grobara (izlizani džins). Problem sa ovakvim i sličnim teorijama zavere jeste u tome što i kada bi bile istinite teško bi mogle da poreknu jednostavnu činjenicu da su dvojnici ili zamene uradili majstorski posao u ime originala. Činjenica je da je Tito, (na primer onaj sa platna Ismeta Mujezinovića), ma ko on zapravo bio, predvodio jugoslovenske gerilce u Drugom svetskom ratu (dok se ne dokaže suprotno), kao što je i činjenica da je ser Pol Makartni maestralno odsvirao i otpevao „Get Back“ na krovu one višespratnice. Druga je stvar što je isti taj Makartni izjavljivao kako je najlepše pesme Bitlsa smislio na klozetskoj šolji. Ali TZ i na takve momente iskrenosti stavljaju znak pitanja. Po njima, sve pesme Bitlsa napisao je menadžersko-producentski tandem Epštajn-Martin. Međutim, ukoliko to i nije istina, bar je sigurno da je Džordž Martin objavio prvi singl Bitlsa, i to 5. oktobra 1962. godine.

Trideset osam godina nakon „Love Me Do“, Srbiju je prodrmao opštenarodni revolt, socijalno-politički koliko i muzički. I zaista, u nedostatku spektakularnijih teorija zavere, od primera radi one bajate petooktobarske TZ o mondijalističkoj petoj koloni i sličnim baucima, muzički bekgraund revolta ostaje kao kudikamo lakša varijanta za varenje. Jer ukoliko se ostavi po strani putešestvije protestno-muzičkog duha od Rimtutitukija pa preko pištaljki i šerpi do petooktobarskih bubnjeva, ostaje bataljon rokerskih prvoboraca od Koštunice i Igi Popa do Dinkića i Ajron Mejdena. Inače do danas, Dinkić je pored Čanka ostao nekako jedini nosilac muzičkog kontinuiteta petooktobarskog revolta. Razlika je u tome što je Čanak svirao ranije u nekom bendu, valjda pre saradnje sa Električnim orgazmom, dakle pre sopstvenog političkog angažmana, da bi tek na krilima oktobra izveo ono čuveno ukrštanje Sinatre i Pogorelića na ružičastoj televiziji („My Way“), a potom i uleteo u duet sa Karleušom. S druge strane, Dinkić je počeo da izvlači pesme iz naftalina dugo vremena nakon petooktobarskih kozmetičkih promena sa čijom operacionalizacijom (društvenih promena a ne Dinkićevih stihova) domaći sociolozi još uvek muku muče. Otuda nedoumica radi li se o blokiranoj, odblokiranoj, delimično blokiranoj ili privremeno odblokiranoj postsocijalističkoj transformaciji? Ostale transformacije se, međutim, još vrte u domenu TZ fusnota: pomirenje DS i SPS i zamena ideoloških pozicija Koštunice i Nikolića prednjače u tom smislu. Ali vratimo se muzici. Sve je nekako u Dinkićevom slučaju krenulo od Kebe dok su Tijana Dapčević i Kiki predstavljali (para)logičan nastavak. Nije baš da se radi o klasičnoj teoriji zavere, ali mistifikacija Dinkićevog autorskog angažmana, u pauzama burazerske privatizacije, ne prestaje da golica maštu fanova Martija Misterije: da li je u stvaranju pesama Dinkić bliži Makartniju ili prvoj gitari Rolingstonsa Kitu Ričardu kome su se rifovi javljali u snu? Na sreću, svake misterije tri dana dosta. Kreativnom saradnjom sa srpskim hevi metal bendom „Death Saw“ razotkriven je Dinkićev recept za pisanje pesama koji je, za razliku od Kitovog i Polovog, znatno sofisticiraniji. Naime, „Samo hrabro“ i „Dalje od pakla“, nesumnjivo noseći hitovi „Smrtonosne testere“, nastali su u izolaciji taštinog dvorišta. A to onda ozbiljno urušava jednu od zanimljivijih petooktobarskih teorija zavere prema kojoj se Dinkić ministarskim poslom bavi isključivo u pauzama pisanja i komponovanja pesama. Izgleda da je nakon svih ovih godina ekonomija destrukcije, sublimirana u izjavi preprodavca gedže sa Kvantaša: „Narod nema leba da je’ a ovi gore se zavitlavaju“, opstala kao jedina konstanta socio-privrednog kontinuiteta. Na kraju krajeva, sve je to jedan veliki rokenrol. To be continued