Svi smo mi pomalo Englezi

Ili bi ih u najboljem slučaju politički korektno i u skladu s prethodnim distanciranjem od pitoreskne radikalske terminologije, optužili za nesposobnost u obavljanju državničkih poslova zbog radi čega im kao voda zemlji trebaju stručnjaci sa strane. Sa dolaskom „naprednjaka“ na vlast perspektiva se po tom pitanju preokrenula pa se neki sada prave Englezi.

Tadić se u svoje vreme okruživao (zlu ne trebalo) savetnicima domaće proizvodnje, a u skladu sa imperativnim lokalpatriotskim sloganom – „kupuj domaće“. To mu je, neko bi mogao pomisliti, bila još jedna u nizu grešaka koje je napravio u svojoj predsedničkoj karijeri. Jer Tadić je ma koliko to izgledalo neverovatno pravio greške ko što ih pravi svaki čovek koji radi. Zato je jedino logično objašnjenje koje otuda proizilazi konstatacija da je Tadić ipak nešto radio čim je grešio, a grešio je upravo zbog toga što je nešto radio. Uostalom, nedavno je o Tadićevim greškama na stranicama Danasa pisao jedan od njegovih prominentnijih savetnika novovalne provenijencije. A kad bivši savetnik bivšeg predsednika veli da je bivši predsednik grešio, odnosno da je prokockao vlastiti rejting tako što je probleme objašnjavao umesto da ih rešava, onda to može značiti najmanje dve stvari. Ili da je savetnik vrlo dobro savetovao a da je predsednik te savete slabo realizovao u praksi, ili obrnuto – da je savetnik davao loše savete a da se predsednik tih saveta držao kao pijan plota.

Vučić sada očigledno želi da izbegne Tadićevu strategiju lokalpatriotskog odnosa prema savetničkom kadru pa se pored najveće zvezde „prelaznog roka“, Francuza Dominika Stros-Kana uveliko pominju i pojačanja iz Engleske – pre svega ubojiti savetnički tandem Bajers – Lili. (Nakon takvog potencijalnog transfera praviti se Englez u Srbiji ubuduće će biti moralni imperativ.) S čisto ideološke strane, konzervativac Lili, inače nekadašnji Tačerkin i Mejdžorov ministar, idealno bi pasovao Vučiću dok bi laburista Bajers, bivši ministar Tonija Blera, više ležao Dačiću. Objektivno gledajući, međutim, čini se da slična razvrstavanja danas nemaju ama baš nikakvu važnost osim možda u vidu ispraznog teoretisanja. Jer Bajers i Lili u suštini predstavljaju antropološku zamenu teza na nivou neoliberalnog prožimanja do juče suprotstavljenih ideologija, što eventualno može imati značaja u smislu predvidljivosti njihovih savetničkih dometa. Recimo u pravcu potencijalnog izbijanja međukoalicionog kurcšlusa unutar izvršne vlasti Srbije.

Elem, Megi Tačer, kojoj je onomad asistirao Lili, pamtićemo po čeličnom odnosu prema sirotinji raji, sindikatima, radnicima i penzionerima, socijalnoj politici poglavito, svemu onome što je danas recimo goruće pitanje srpske ekonomije i političkog programa Partije udruženih penzionera Srbije. A poznata je Krkobabićeva nepokolebljivost u odbrani kakve-takve socijalne politike. Bler, kome je na suprotnoj strani britanskog političkog spektra pomagao Bajers, nastavio je (doduše drugačijim sredstvima) da baza socijalno-ekonomskim stazama Čelične Ledi, što samo pokazuje da su laburisti – inače tradicionalni zaštitnici radnika i sindikata iz kojih su potekli – kapitulirali pred moćnom mašinerijom neoliberalnog kapitala. Uzgred, laburista Bajers je bio upleten u aferu oko lobiranja za račun krupnog kapitala u britanskom parlamentu kao što je i socijalista Dačić svojevremeno bio jedan od aktera afere poznatije pod šifrovanim nazivom „koferče“. Hoću zapravo da kažem kako nije toliko bitna afera koliko proces mamonizacije današnje levice. Možda je to jedan od razloga izostajanja inicijative za dovođenje nekog, recimo, švedskog savetnika (eksperta za montiranje države blagostanja) u vladu Srbije. Primilo se u Skandinaviji, što ne bi na Balkanu? Pravimo se Englezi, po običaju.