Ta moderna reč – sprdnja

Od ovog dokumenta, a posebno nakon Zakona o pravima iz 1689. godine, otpočinje era ograničavanja vlasti od strane Parlamenta. Ta će se praksa iz Engleske proširiti i na ostale delove Evrope, pa tako i na trusno područje Balkana. Doduše, dvestotinak godina kasnije. Pašićevi radikali su Ustavom iz 1888. godine uveli pravilo po kojem su ministri dužni da odgovaraju pred Parlamentom, pa je sa tzv. Radikalskim ustavom Parlament u Srbiji počeo da uživa ugled koji kao politička institucija i treba da uživa.

Ali kako to obično biva, napredak u ovoj zemlji neretko završava u nazatku. Naime, stotinu i kusur godina nakon Radikalskog ustava, Šešeljevi radikali su u parlamentarni život Srbije (i SR Jugoslavije) uveli instituciju šege. Od tog momenta Parlament postaje mesto gde se sprdnja neformalno ustanovljava kao poželjno sredstvo međustranačkog opštenja. A to drugim rečima znači da su Šešeljevi radikali u potpunosti poništili parlamentarne tekovine Pašićevih radikala i postali preteče učesnika televizijskih rijaliti programa – koji će izdžigljati nakon petooktobarskih promena.

Pomenutom ustanovljenju parlamentarne sprdačine tokom devedesetih godina prošlog veka, nemerljiv doprinos dali su i nekadašnji radikali a sadašnji istaknuti naprednjaci – Predsednik Republike Srbije, Predsednik Vlade Srbije i Predsednica Skupštine Srbije. No to se, ne zaboravimo, dešavalo u njihovim prošlim životima tako da danas Predsednica Parlamenta komotno može da u tom istom Parlamentu zavodi red – doduše traljavo i prilično selektivno.

Najnoviji akt parlamentarne sprdnje dogodio se pre samo nekoliko dana kada su Šešeljevi radikali verbalno udarili po šefu Evropske delegacije u Srbiji – Majklu Davenportu. Junački i grupno, kao što to rade dobri srpski domaćini – patriote, nasrnuli su na čoveka koji im je faktički, sa izveštajem pod miškom, došao u goste. Elem, Britanac je u Parlament Srbije došao kako bi lično izvestio skupštinski Odbor za evropske integracije o napretku Srbije na evropskom putu. I umesto da saslušaju šta im čovek ima reći, kao što je to dan ranije učinio bivši radikal a sadašnji radikalni naprednjak – premijer, Šešeljevi radikali to nisu učinili. Ali su zato sa sve koka-kolom (tradicionalnim srpskim lekom protiv žgaravice) krenuli u četvoročasovno šegačenje na račun Davenporta – rečju bacili se na prozivanje, vređanje, ponižavanje i blaćenje istog… I to, pazite, usred Parlamenta a ne kafane. Ili je to za radikale jedno te isto?

Ko zna, možda bi slično postupio i sam Vučić da je kojim slučajem ostao radikal. No On je već nekoliko godina vrlo napredan, naročito prema stranim elementima – dok je istovremeno radikalan prema domaćim neistomišljenicima. (Za strane elemente ionako su zaduženi premijerovi odani fanovi: Šešelj, Vulin, Vučićević, Dačić…)

Ovakva preraspodela rada, između ostalog, izaziva salve komičnih komentara kod nezatrovanih građana koji vide dalje od obližnjeg zida. Uostalom, slične reakcije izazivaju i herojski poduhvati prvog čoveka izvršne vlasti, odnosno njegove samopregorne ekskurzije širom zemlje i sveta, a posebno sitne „neobaveštenosti“ poput recimo onog silnog iznenađenja brojem ljudi koji se okupio na otvaranju Koridora LJig – Preljina. (Premijer je obavešten o najnebitnijim tvitovima na kontu vlastitog lika i dela, a eto baš nije obavešten o broju okupljenih ljudi na otvaranju bitne deonice puta.).

Zato ljudi otporni na propagandne efekte Vlasti rado zbijaju šale na račun ovakvih predstava za javnost – a koje premijer u samoodbrani redovito svrstava u kategoriju sprdnje. I zaista, ukoliko predano analizirate scenario premijerovih javnih nastupa, uočićete kako se reč „sprdnja“ vrlo često ponavlja – naročito u pasusu posvećenom radu kritičara Vlasti. Ali, ko je zaista odgovoran što je reč „sprdnja“ postala moderna? I šta ćemo s Vlašću koja se sve vreme sprda sa penzionerima, prosvetnim i zdravstvenim radnicima, povećanjima plata i penzija, građanskim inicijativama, državnim udarima, zdravim razumom…? O sprdnji u Parlamentu da i ne govorimo.