„Ima stvari od kojih čovek jednostavno ne može pobeći“. Ovu filozofsku misao koju u „Poštanskoj kočiji“ izgovara Džon Vejn kao Ringo Kid smatram višestruko istinitom. Toliko je zapravo stvari od kojih je nemoguće pobeći – od lošeg fudbala do preslušavanja kandidata za pesmu Evrovizije – da ih je sve besmisleno i navoditi. Kada bi se ipak neko, ne žaleći truda, latio taksativnog nabrajanja svega što nas trenutno drži u „egzistencijalnom“ obruču slutim da bi na kraju dobio širu i dužu šlajfnu od one sa obračunom plate iz vremena samoupravnog socijalizma. Spisak stvari od kojih danas u Srbiji čovek jednostavno ne može pobeći Ringo Kid ni zamisliti ne bi mogao.
Trenutno najinteresantnija pošast kojoj izgleda nećemo uspeti da uteknemo zove se predizborni politički marketing. Tačno je, RRA je najavila dnevni obračun sa beskonačnim emitovanjima stranačkih agitprop spotova iako su se ovi prilično primakli MTV estetici ostavivši iza sebe produkcijski retro TV Palminih video radova iz devedesetih. Poenta međutim nije u tome što bi se u produkcijskom smislu imalo šta videti na malim ekranima. Za razliku od predizbornog marketinga iz 2008. godine ovogodišnji u svakom trenutku može računati na blagodeti 3D spektakla. Poenta je u tome da vremensko skraćenje predizbornih TV obećanja više korespondira sa nastojanjem državne radiodifuzne agencije da princip jednakosti proširi i na političke delatnike.
Svakome pet minuta dnevno po emiteru, što je u rangu crtanog filma tipa Pere Detlića, i mirna Bačka. Na prvu loptu izgleda da nije mnogo, ali nije ni malo. Jer pet minuta po pet minuta i svaki emiter može da dogura do (od strane RRA prihvatljivih) devedeset minuta političkog PP-a na dan. Ispada na kraju da nam čak ni efikasna tehnika šaltanja televizijskih kanala neće pomoći u odbrani od radioaktivnog dejstva visokoproduciranih partijskih klipova. Pa ako tome još dodamo metodološke potencijale efikasnog bušenja rupa u zakonu o radiodifuziji, ostaje nam jedino da ponavljamo mudrost Ringo Kida s početka ovog teksta. Reč je o prekaljenim lovcima na glasove koji nikada ne biraju sredstva na makadamskom putu ka cilju.
Hoću reći da u predstojećem međupartijskom nadmetanju i pored strogih smernica koje je RRA uputila ovdašnjim emiterima mogu iskrsnuti situacije slične onoj sa ženevskog sajma automobila. Nešto što i jeste i nije izborna kampanja. Nekakav granični slučaj političkog marketinga. Recimo sam rub političke znanosti. Pa ukoliko je Tadićev i Dinkićev foto-sešn za volanom kragujevačkog „500L“-a nekome zamirisao na početak predizborne kampanje onda se tome nema šta prigovoriti. Pogotovo što iz perspektive punoletnih glasača ophrvanih munjevitim protokom vremena izbori samo što nisu počeli. Da, da. Ima stvari od koji čovek jednostavno ne može pobeći.
Ali zato nema sumnje da je uloga glavne zvezde sajma automobila u Ženevi pripala upravo kragujevačkom „500L“-u. Pala su i prva slikovita poređenja i deskripcije. Ako sam dobro čuo zbog smanjenog tona na TV-u, Tadić ga je u televizijskom ćaskanju sa Mirkom Alvirovićem, osvedočenim znalcem automobilske problematike, nazvao Srbinom u Njujorku. (To bi valjda trebalo da znači da će se državni predstavnici ubuduće isključivo „500L“-om voziti do zgrade UN-a). Italijani ga opisuju u dobro poznatom restoranskom stilu kao kapučino koji se gustira natenane za razliku od „fijata 500“, koji se poput espresa pije na eks. Amerikanci ga s druge strane posmatraju marvelovskim očima kao auto na steroidima. Slučajno ili ne tek upravo se tamo planira žešći prodor kragujevačkog „500L“-a. Kako sada stvari stoje prodavaće se pod Krajslerovim barjakom.
A pre samo šezdeset godina u tom istom Krajsleru došli su do zaključka da ljudi kupuju automobile isključivo na racionalnoj bazi – da žele manja kola, a ne velika i „debela“. Ubrzo je, gle čuda, prodaja Krajslerovih „manjih“ modela počela da opada. Razlog je bio u pogrešnoj proceni potrošačkih potreba, jer su kupci zapravo želeli dugačka i niža kola. „Fijat 500L“ nije dugačak, ali jeste nizak. Upravo onakav kakav bi pre šezdeset godina pasovao pogrešnoj Krajslerovoj proceni. Međutim ni Amerika nije ona iz perioda posleratnog prosperiteta. Čini se da bi ova današnja bila u stanju i „juga“ da svari. Od automobila iz Srbije Amerika izgleda pobeći ne može.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
