Tamnija nijansa mraka

Pre neki dan lansiran je još jedan prilog za tezu da fudbal predstavlja dijabolični fenomen. Novi-stari predsednik FSS-a kratko je rekao da u domaćem klupskom fudbalu vlada pakao. Izjava koja svojom intrigantnošću naprosto plače za neposrednom evaluacijom. U protivnom, postoji opasnost da bi se na osnovu rečenog neki deran mogao, ne daj bože, latiti okultnih metafora i povući čak nedoličnu paralelu između vladara inferna i predsednika FSS-a. U principu zna se ko vlada paklom, a ko srpskim fudbalom, pa ukoliko je „u klupskom fudbalu jedan pakaoö?Znate već kako ide sa silogizmima. Međutim, pre će biti da je reč o daleko prizemnijim stvarima. Za početak o nepodnošljivoj lakoći izbora u srpskoj kući fudbala.

Iako obrnuto proporcionalna teškom stanju u kojem se nalazi najvažnija sporedna stvar u Srbiji, izborna FSS tekma nas je sentimentalnim katapultom vratila u stara (neko će reći dobra) jednopartijska vremena. Kada se biralo delegatski, aklamativno, jednoglasno, bespogovorno, bez neizvesnosti i elementarnog hičkokovskog saspensa u pogledu konačnog ishoda. U to nepluralističko doba koješta je inače bilo moguće. Čak i to da čovek sam sebe pobedi na izborima. A kada jedan kandidat istovremeno nastupa kao sopstveni protivkandidat verbalni lupinzi su takođe mogući.

U tom smislu kad popularni Tole kaže da u srpskom klupskom fudbalu vlada pakao, onda bi takvu izjavu trebalo tretirati kao samokritički osvrt novog- starog predsednika na sopstvenu vladavinu u prethodnom periodu, to jest kao konstruktivnu kritiku koju kandidat Karadžić upućuje na račun prethodnog rada protivkandidata Tomislava, odnosno kao zamerku koju budući predsednik FSS-a introspektivno upućuje bivšem predsedniku, odnosno samom sebi.

Ne, nije reč o teatru apsurda. Naročito zbog toga što Toletova ocena, prema kojoj u domaćem klupskom fudbalu vlada pakao, ima i svoj prirodni nastavak koji glasi: „ali da nije nekoliko mohikanaca situacija bi bila još goraö. Ovaj defetističko-fatalistički zaokret sa elementima vesterna donekle ublažava pomenutu ocenu o infernizaciji srpskog fudbala. Doduše, isti je moguće pronaći u novogovoru političara vezanom za razvojne perspektive Srbije. Setimo se stavova koji predstavljaju izraz nove srpske defetističke misli poput „biće bolje samo da ne bude goreö ili „situacija je očajna, ali da nije nas bila bi još očajnijaö. Fatalizam je pak sadržan u mantri „posle nas potopö, dok ga referenca na Kuperovog „Poslednjeg Mohikanca“ dodatno legitimizuje.

Da rezimiramo. Kada na početku drugog mandata prvi čovek srpskog fudbala kaže da u klupskom fudbalu vlada pakao, ali da bi situacija bila gora da nije zalaganja nekolicine mohikanaca, onda takva izjava zaslužuje epitet verbalnog „šlajfaö pred ušima javnosti. Tako na osnovu rečenog ispada da postoji destinacija gora i od samog pakla, što automatski znači da uspeh ovdašnjih funkcionera isključivo treba meriti aršinima statusa kvo ? održavanjem situacije na nivou postojećeg inferna. U tom slučaju, i delovanje poslednjih mohikanaca (ako ćemo po Fenimoru Kuperu) najviše može garantovati epilog u vidu tamnije nijanse mraka. S druge strane, ako perspektiva politike za razliku od fudbala trenutno izgleda manje mračna, to je verovatno zbog toga što se političko rmbanje odvija iza montipajtonovskog paravana, pa ga poslovično apatični populus daleko lakše vari. Uostalom zar Bergson nije pisao da ravnodušnost predstavlja prirodnu okolinu komičnog.

Na kraju, čvrsta rešenost novog-starog predsednika da tamu srpskog fudbala simbolički osvetli reflektorima, koji će se prema zacrtanom planu instalirati na gotovo svakom prvoligaškom stadionu i te kako širi vrata blohovskoj nadi. Nema veze što su svetlosni snopovi labava garancija za buduće preskakanje stamenih kazahstanskih bedema u prvim kolima kvalifikacija za Ligu Evrope. Od nečega se mora početi.