Tango i Keš

I ko kaže da rad ne puni budžet ove zemlje? Zar šeganje plata i penzija ne predstavlja oblik teškog fizičkog rada? Težeg čak i od testerisanja stoletnjeg hrasta iz Savinca. Zar otpuštanje radnih ljudi i građana nije žestoko (volontersko) rmbačenje? Zar svakodnevno ubeđivanje apatičnog naroda, kako riba smrdi od repa, ne predstavlja mukotrpan umni rad?

Budžet se kao što vidimo najbolje puni preko grbače pripadnika nečega što se davnih dana raspalo u paramparčad tobožnje srednje klase. To su oni koji, za razliku od kurčevitih tajkuna, redovno plaćaju porez na imovinu (obaška struju i vodu). Oni koji životare u iznajmljenim stanovima jer nikada neće imati sopstveni krov nad glavom. Svi oni koji su kreditnu omču namaknuli oko sopstvenog vrata kako bi obezbedili vlastiti krov nad glavom. Zatim, vozači oldtajmera iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka koji nemaju para za malo bolja polovna kola. Upravo ove potonje država s osobitim zadovoljstvom muze – redovno preko revnosnih saobraćajnih policajaca koji sa neobjašnjivim sadističkim porivom da pošto-poto napišu kaznu, izgaraju od želje da se private „vimena“.

Baš pre neki dan, dva nadobudna saobraćajca (lokalni Tango i Keš), fanatično su obavljali svoju „profesionalnu“ dužnost punjenja „državnog budžeta“ da bi ih zbog toga Stefanović trebao odlikovati bar ordenom rada sa srebrnim vencem, a Mali i Vesić Oktobarskom nagradom grada Beograda. Elem, skriveni u zasedi u samom centru Borče (nedaleko od pijace), na deonici gde ljudi zbog opšteg krkljanca pijačnim i ostalim danima voze 10 kilometara na čas jerbo svakih nekoliko metara stanu da bi kupili novine, hleb, paradajz ili lubenicu – nadahnuto su pisali kazne za nevezivanje pojasa. Poseban pik imali su na vozače oldtajmera. Džipovi i limuzine sa zatamljenim staklima volšebno su prolazili pored njih – nekažnjeno. Valjda saobraćajci nisu uspeli da nazru da li su persone u elitnim vozilima vezane, pa su a priori pretpostavljali da jesu. Sa transparentnim oldtajmerima išlo je daleko lakše. Naime, njihovi vozači kažnjavani su sve dok „Tango i Keš“ nisu ispunili dnevnu normu.

Tako se, između ostalog, puni budžet ove zemlje – stahanovskim prebacivanjem norme u pisanju prekršajnih prijava. I to preko izraubovanih hauba osiromašenih slojeva. I nemojte misliti da zagovaram nepoštovanje zakona u zemlji korumpiranog pravosuđa. Samo glasam za njihovu humaniju i logičniju primenu. Jer pun mi je, da prostite, kufer raznih Šojića koji muljaju u skladu sa zakonom uzduž i popreko državne hijerarhije.

I onda nam je gospodin Škorić kriv što (ne) gubimo poverenje u državu i sistem. Uostalom, zar je predsednik „loto“ komisije, pomenuti Škorić, kriv zbog toga što je procenat uplaćenih loto listića rapidno porastao već sutradan, odmah nakon incidenta u kojem je kompjuter izbacio broj pre no što ga je bubanj (teorija verovatnoće) pošteno ispljunuo. E, to vam se zove naivna upornost nesrećne raje koja životnu sreću traži u slučajnosti. Igraš tango na tankoj žici servilnosti i očekuješ da ti partija na vlasti udeli keš. Opako.

Po teoriji verovatnoće, sledeća rečenica započeće poštapalicom „s druge strane“… S druge strane, nije baš najjasnije odakle kod države manjak sposobnosti da upravlja igrama na sreću te lutriju planira da proda strendžerima?

Znači li to da Vučićev Levijatan nije kadar da vodi jedno, za upravljanje, krajnje jednostavno preduzeće? Ili, da nije sposoban da obuzda potencijalno muljanje u toj profitabilnoj firmi?! Ako je tako, a mala je verovatnoća da nije, onda je stav nepoverenja koji radni čovek i građanin Srbije neguje spram krajnjeg ishoda državnih reformi (koje bole) u najmanju ruku razumljiv. Samo što se oni gore prave da to ič ne razumeju.