Tanko kao čips

Bilo je i onih koji su se suprotno zakonima fizike istovremeno nalazili na platou ispred skupštine i kraj malog ekrana dok se paranormalni karakter petooktobarskih TeZa ogleda u činjenici da su i fanovi bivšeg režima tog dana doživeli mistično prosvetljenje. Drugim rečima, dok je olupina starog režima tonula najodanijih mornara nije bilo na palubi. Svi su se nekako misteriozno obreli ispred Savezne skupštine, za svaki slučaj. Zlu ne trebalo.

Masovni angažman građanstva, bio on simulakrum ili ne, uopšte ne objašnjava zbog čega je socijalna mapa Srbije (SMS) danas pohabana i zbog čega se u suštini ne razlikuje bitnije od one iz ere pre petog oktobra. Iako je u to vreme prosečna plata bila otprilike četrnaest puta manja nego današnja (kao uostalom i cene robe široke potrošnje), ništa se bitnije nije promenilo. I sada prosečna plata (kao i onomad) ne uspeva da pokrije potrošačku korpu, ali zato pojedini ministri uporno pokušavaju da provuku okrnjeni statistički podatak prema kojem su domaće cene hrane i pića najniže u Evropi. Uzgred, zaboravljaju da natuknu i to kako su domaće plate i penzije među najnižima u regionu. Selektivno tumačenje stvarnosti nesumnjivo ubacuje klipove u točkove privrednom oporavku zemlje dok istovremeno redistribucija beznađa, čijom se amortizacijom zabavljaju banke sa svojim antistres kreditima, dosta govori i o karakteru same postpetooktobarske vlasti. U tom smislu valja parafrazirati crkvenog oca Laktancija (koga pominje Volter u svom „Filozofskom rečniku“) i umesto njegove priče o Bogu i božijem gnevu provući par konstatacija o vladajućoj strukturi u Srbiji. Naime, ili vlast hoće da ukloni beznađe iz Srbije a ne može, ili može ali neće, ili i ne može i neće, ili može i hoće. Ukoliko hoće a ne može onda je vlast zapravo nemoćna. Ako može a neće tada je zlobna. Ukoliko i ne može i neće tada je vlast i nemoćna i zlobna. Ako, pak, može i hoće onda je pitanje otkuda uopšte beznađe u Srbiji? No ne lezi vraže, vlast i tu ima svojih aduta. Reč je o političkom nasleđu i ekonomskoj krizi. U situaciji kad je o krizi zanimljivo govoriti taman koliko i o lanjskom snegu, adut nasleđa, paradoksalno, ostaje još uvek svež iako je zapravo poprilično bajat. Tako iz perspektive vlasti ispada da jedna decenija nije dovoljna za prevazilaženje akrobacija prethodnog režima. To je valjda izgovor za izostanak uspešne privatizacije koja se u Srbiji nalazi na nivou oksimorona – duhovite besmislice koja u sebi sadrži protivrečnost (drveno gvožđe, omladinska sekcija PUPS-a). U tom smislu, možda je privatizacija čačanske fabrike čipsa zapravo paradigma pogrešnog odnosa postpetookotobarske vlasti prema skrivenim i neiskorišćenim potencijama privrednog sistema Srbije. Jer, posedovati fabričku infrastrukturu i legendarni proizvod za čije spravljanje nije potrebno ništa osim krtolinih restlova i soli, i sve to pustiti niz revoluciju koja teče, može jedino zadremali preduzetnički duh. Na stranu to što se čips iz Čačka sa svojim nekadašnjim transparentnim pakovanjem (providna kesica koja potrošaču pruža mogućnost vizuelnog užitka) odavno nalazio ispred svog vremena. Pa, ukoliko se čips danas i pored sveopšte društvene transparentnosti pakuje u zatvorenim kesama to nikako ne znači da sadašnja privatizacija u Srbiji nije tanka, krta i poprilično zasoljena. Zapravo, hroničan nedostatak sluha za zaštitu domaćih privrednih kapaciteta od sveopšte rasprodaje po principu „još malo pa nestalo“, delimično potvrđuje metaforu o srpskoj čipi čips privredi.

S druge strane i krajnje pojednostavljeno rečeno, Slovenci i Hrvati izboksovali su najveće plate u ex-Yu regionu između ostalog i zato što su uspeli da sačuvaju veš mašinu „gorenje“ odnosno „bronhi“ bombone? Uostalom, Srbiji izgleda i nije toliko bitno što se godišnje prodaje šezdeset i kusur miliona krem-bananica i što se „smoki“ rado krca od Vardara pa do Triglava. Nema uostalom veze što nismo uspeli da sačuvamo „Štark“ i „Dečije novine“. Što kajmak i šljivovicu ne svrstavamo u prvi red nacionalnih brend-insignija kao uostalom ni leskovačku papriku i banjski turizam. Inat je već druga priča, a to Slovenci „najboljše“ znaju. Jer, ako već nismo uspeli da im banju Koviljaču posadimo usred Celja ko što su oni nama „Merkator“ usred Beograda (banja ipak nije hipermarket), sa plasiranjem Kursadžija i „Grand parade“ išlo je daleko lakše. Ali nije stvar u tome što će se uz Salvetu i Stoju jodlovanje pre ili kasnije transformisati u neku vrstu metafizičkog „Moravca“. Stvar je u tome što nam je nakon decenijske dremke društveno stanje tanko kao čipi čips. Ili se ipak radi o teoriji zavere.