O ponudi naprednjaka koju vlast neće moći da odbije a u vezi sa raspisivanjem prevremenih parlamentarnih izbora mnogo se govorilo prethodnih dana. Retko kome je međutim uspelo da odgonetne sadržaj ponude iako je rešenje neprestano lebdelo u vazduhu. Uostalom još je Edgar Alan Po dokazao da je najteže uočiti ono najočiglednije. Naime, sadržaj ponude koja se ne odbija bio je sve vreme skriven u gandijevskoj metodologiji o kojoj su naprednjaci govorili još od februarskog protesta. S tog aspekta sada izgleda kako je bilo sasvim logično očekivati da će štrajk glađu i žeđu lidera naprednjaka kao i sedeći (sit-in) protest rukovodstva, članova i simpatizera predstavljati očekivani razvoj događaja. Dobro, ovo sa glađu i žeđu je neočekivano radikalizovalo celu stvar pa je zahvaljujući tome i subotnji sedeći protest, inače više nalik bledoj kopiji performansa, nekako pao u drugi plan.
U „Kratkom ali korisnom vodiču kroz građansku neposlušnost“ Vudi Alen ovako objašnjava sedeći protest. „Ode se na unapred određeno mesto i tamo sedne, ali zaista sedne na tle. Ako to ne učinite, znači da čučite, što je položaj koji nema političkog značaja osim ako i članovi vlade takođe ne čuče. (Ovo se retko događa, mada po hladnom vremenu i vlada zna da se šćućuri.) Stvar je u tome da se ostane u sedećem položaju sve dok se ne dobiju ustupci“? I tako dalje u istom stilu. Stvar je zapravo u tome što ni Vudi Alenu, legendarnom svetskom spadalu, nije pala na pamet ideja stiropora kao pomoćnog sredstva u realizaciji sedećeg protesta. To su izumeli naprednjaci. Zapravo dva puta se u skorije vreme reč „stiropor“ našla u ovdašnjem javnom opticaju. Prvi put kad se Era Ojdanić nagutao parčića pomenutog termoizolacionog materijala u VIP kući „Velikog brata“, iako je tada fokus više bio na pogrešno izgovorenoj reči koja je u Erinoj interpretaciji glasila „stiropol“. Drugi put su stiropor lansirali naprednjaci i to kao već pomenuto pomoćno sredstvo u dugo najavljivanom sit-in spektaklu pred skupštinom. Istovremeno i kao simbol borbe za bolji život građana Srbije. Tako je posle plastike koja je posredstvom „Idola“ dominirala 80-ih i Rambovog (Amadeus) betona tokom 90-ih na red „simboličkih materijala“ došao i stiropor. Međutim na subotnjem mitingu ga nešto i nije toliko bilo u masovnoj upotrebi. Čak je i ono Jorgovankino i Tomino sedenje na stiroporu na ivici bine više delovalo kao reda radi odrađivanje novoustanovljene stiropor simbolike nego kao iskrena operacionalizacija sedećeg protesta. Ali je zato Nikolićev čin nenasilnog otpora, koji je Gandi radije nazivao postojanost u istini, ispao daleko ozbiljniji u celoj priči. Pogotovo štrajk žeđu prema kojem ostali oblici nenasilnog otpora, uključujući i onaj Mendelin protiv režima aparthejda, deluju kao prava dečija igra.
Ipak, pitanje koje u ovom trenutku višestruko intrigira glasi: Otkuda tolika snaga u naprednjaka? U redu, socijalos momentos igra presudnu ulogu u tome. Ali, da li je sa političkog stanovišta u pitanju samo drastično opadanje popularnosti DS-a ili je reč i o neprekidnom pumpanju biračkog tela SNS-a? Ako ćemo ni po babu ni po stričevima, u pitanju je i jedno i drugo. S tim što je na strani naprednjaka još i populistička retorika koja u teškim vremenima uvek dobro prolazi. Pa zar svojevremeno Bogi Karić nije politički isplivao na listovima sveže salate? Obaška rezanje katanaca i lanaca sa zakatančenih kapija propalih domaćih firmi pred TV kamerama. I dok su se demokrate u dosadašnjem javnom govoru uglavnom bavile ekonomsko-političkim apstrakcijama koje običnom smrtniku dođu kao čitanje „Kritike čistog uma“ nakon prelistavanja „Storija“, dotle su se naprednjaci isključivo bavili razumljivijim temama, od plata i penzija do zapošljavanja i obračuna s korupcijom. Zato nije teško spaziti kako apstraktni vokabular demokrata (koji je sasvim u skladu sa efektima njihovih dosadašnjih postignuća) gubi utakmicu od socijalnog rečnika naprednjaka koji deluje politički manje nategnuto delom i zbog praktične neproverljivosti njegovih krajnjih efekata. I zamislimo sada u kontekstu potpune jasnoće političkog govora situaciju u kojoj Nikolić svojim pristalicama poručuje da umesto stiropora stave poda se ekspandirani polistiren formiran polimerizacijom monostirena sa dodatkom pentana. Najverovatnije ga niko živ ne bi razumeo. A takvo jedno hipotetičko obraćanje potencijalnim glasačima bilo bi (gledano očima običnog smrtnika – birača) gotovo u rangu sa dosadašnjim Cvetkovićevim ili Đelićevim govorima o stabilizaciji, pridruživanju, članstvu, bezviznom režimu, MMF-u i koječemu drugom. Pa je stoga sasvim razumljivo što se trenutni simbol napretka u Srbiji vrti oko stiropora a ne oko šengena ili kandidature za članstvo. Unutar takve jedne političke klime i ono Tadićevo televizijsko usisavanje tepiha u kući potencijalnih glasača i Nikolićevo dobrovoljno pristajanje na Tantalove muke zarad prevremenih izbora (tri meseca gore-dole) deluju podjednako apsurdno. Kao što bi verovatno apsurdno zvučao i podatak da se pored sve Nikolićeve muke i Tadićeve nepopustljivosti dobar deo naprednjačkih i demokratskih birača trenutno najviše interesuje kad će „Polje lala“ početi s emitovanjem?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
