Tenzija zbog penzija

Država, međutim, misli drugačije te u skladu s tim svojim drugojačijim rezonovanjem, koje je često u suprotnosti sa rezonovanjem običnog ljudskog stvora, namerava da žene od 60 i kusur leta ekspresno otpremi u penziju. An blok, što se kaže. I, naravno, u skladu sa vladinom politikom racionalizacije. No, kako odlazak u penziju za mnoge žitelje ove zemlje (obaška žiteljke) predstavlja smrtnu presudu (u egzistencijalnom smislu), ne čudi kamara tenzija zbog potencijalnih penzija.

A onda se, iznenada, Ustavni sud trgao iz letargije i stopirao odluku o penzionisanju šezdeset i kusur godišnjakinja. Na taj način se za momenat iskupio za dosadašnje nonšalantno prelaženje preko svakodnevnog kršenja ustava od strane poslodavaca, a na štetu zaposlenih – diljem postsocijalističkih firmi sa natruhama divljeg kapitalizma. Ruku na srce, za razliku od Ustavnog suda koji je ovoga puta reagovao brže od nebeske munje, diskriminacija prema polu uopšte nije pala na um ekspertima u državnoj upravi. Sve dok doktorka iz gornjomilanovačke bolnice, s početka ovog teksta, nije zapretila protestnim menjanjem pola, ukoliko je pošalju u penziju. „Radi se o diskriminaciji prema ženama kojima je onemogućeno pravo na rad samo zbog polnog organa“, kazala je ona novinarima.

Naravoučenije – dobro je imati crven ban koji omogućava odlazak u penziju sa navršenih 70 godina života. Ipak, ne budimo preoštri spram državnih organa koji revnosno bdiju nad vaskolikim umirovljenjem građana pokornih. Štaviše, čini se kako ekipa racionalnih „Samarićana“ iz racionalnog ministarstva zdravlja, unutar racionalnog izvršno-vladajućeg konglomerata racionalnih partijskih mozgova, sve vreme neguje plemenite namere prema nežnijem polu. Jer kad žena u državnoj službi (recimo zdravstvena radnica) navrši 6 decenija, 6 meseci i 6 dana života (ne obraćati pažnju na znak zveri u obliku tri šestice), onda je pravo vreme, rezonuju u Vladi Srbije odnosno u resornom ministarstvu zdravlja, da se dotična konačno malko odmori od rada i posveti sebi i svojoj familiji. Elem, šta korisnije može raditi žena od 60 godina i 6 meseci, racionalizuju dalje „Samarićani“ unutar izvršne vlasti ove zemlje, nego se po čitav dan igrati ćorave bake s unucima. Udarnički pakovati zimnicu u tegle. Heklati pulovere, stolnjake, čarape i šustikle. I još mnogo toga – budući da život počinje tek u 60-oj!

ada, i put do pakla neretko može biti popločan dobrim namerama, što je slepim skretničarima racionalizacije u ovoj zemlji i te kako dobro poznato. A to se opet lako može ispitati na primeru slepog sprovođenja indikativnih zakonskih odredbi. Doktorka koja je ostala u okviru sopstvenog pola samo zahvaljujući blagovremenoj intervenciji Ustavnog suda tvrdi kako slepo sprovođenje zakona predstavlja paravan iza kojeg se direktori na elegantan način oslobađaju vlastitih kritičara! Ovakvo viđenje stvarnosti moglo bi se lokalizovati unutar bilo kojeg društveno-političko-privrednog okvira u Srbiji. Kritičara, hvala na pitanju, još uvek ima, ali su mnogi od njih, na ovaj ili onaj način, amortizovani u protivustavnom pogledu. U privatnim firmama situacija je još gora.

Vredan radnik Špiro protivustavno je dobio otkaz jer je kulturno pitao šefove zbog čega mu se plata već sedam godina ne povećava ni za cent? U stvari, Špiro je morao da potpiše sporazumni (i protivustavni) raskid ugovora, jer se takva protivustavna odredba nalazila u fusnoti radnog ugovora. Kao razlog raskida radnog odnosa navedeno je da je Špiro čak tri puta zevnuo tokom radnog vremena, što je evidentirala kamera protivustavno montirana u njegovoj kancelariji. Da se žali sindikatu koji protivustavno ne postoji u privatnoj firmi, Špiro nije mogao. I tako je ovaj trudbenik skliznuo na ulicu. Sa 40 godina i 6 meseci života, o penziji čak i ne razmišlja. Njegove tenzije oko penzije unapred su osuđene na propast.