Tiranija TV duela

Sudeći prema globalnom trendu, verovatno je u pravu. Što smo više zasipani raznoraznim informacijama iz različitih pravaca, to smo nekako manje kadri da se bavimo raspetljavanjem determinističkih spletova (uzroka i posledica). Da zlo bude veće čini se da smo pred hicima informatičke unakrsne paljbe još manje sposobni da shvatimo celinu društvenih pojava koje nam promiču ispred nosa.

Tako ispada da smo u preterano informatičkom društvu sve slabije informisani. Ili je možda bolje reći lošije informisani. Niti se dakle radi o čistokrvnom paradoksu, niti je po sredi preterana informatička lenjost. Pre će biti da je reč o duhu vremena koji nas je sve zajedno poseo. O tragediji znanja koju Pol Virilio tretira kao posledicu tehnološke revolucije. A u kojoj pojedinac naoružan mobilnim telefonima i kompjuterima (sa obaveznim slušalicama u ušima), još uvek ne predstavlja dobrog kandidata za informatičkog artiljerca. Pošteno govoreći, on se u većini slučajeva i ne trudi da shvata i raspetljava uzroke i posledice društvenih pojava niti se preterano bakće razdvajanjem bitnih od nebitnih informacija.

U Srbiji je situacija na prvi pogled takva da podupire Eriksenovu tvrdnju s početka teksta. Bar što se tiče odnosa baze i nadgradnje. Naime, impresivna količina bitnih, a posebno nebitnih informacija koja se sa ovdašnjeg političkog proscenijuma isporučuje potencijalnoj biračkoj publici (putem medija) više skriva nego što otkriva. Prvenstveno treba obratiti pažnju na neprestane i zamorne informacije o mogućim međustranačkim kohabitacijama pre i naročito posle izbora a koje vešto zamagljuju sadržinu političkih programa. S tim u vezi izgleda da sposobnost sagledavanja celine nekog ovdašnjeg političkog programa opada srazmerno povećanju količine informacija sadržanih u njemu. Čak se u tom kontekstu još jedino Krkobabićev PUPS prilično stabilno održava u sedlu. Što može delovati poražavajuće za sve političke entitete okrenute nezaposlenoj i nedovoljno informisanoj mladeži.

Drugim rečima, magična formula PUPS-a leži u odsustvu nepotrebnog rasplinjavanja. Sa svojom jedinom (samim tim opsesivnom) programskom temom vezanom za povećanje penzija, „penzioneri“ ne podležu rasplinjavanju na nadrealna politička obećanja što ih pored Ljajićeve socijaldemokratije svrstava u red najpoželjnijih „udavača“ na postizbornoj političkoj sceni Srbije.

Ruku na srce, ovakve i slične informacije kojima će u narednom periodu verovatno operisati profesionalni analitičari međupartijskih zađevica teško da će pomoći ovdašnjem biraču u kvalitetnijem sagledavanju celine predizbornih igrarija. Pogotovo što će se međustranačko odmeravanje snaga po inerciji svaliti na nejaka pleća političkih lidera. Po oprobanom receptu to bi trebalo da znači skliznuće u isprazno međulidersko gađanje bajatim informacijama. A što bi se terminologijom Pola Virilioa moglo podvesti pod fenomen prskanja informatičke bombe pred TV kamerama. Nevolja je jedino u tome što će nam sagledavanje celine stvari ići teško ukoliko nam frazeološki delići eksplodirane predizborne bombe upadnu u oči.

Eto nas na kraju, kod tiranije TV duela, i pitanja da li ćemo u predizbornoj eri prisustvovati makar jednom spektakularnijem dvoboju pred kamerama? Pogotovo kada se uzme u obzir činjenica da TV duel lagano izdiše pod teretom trećerazrednih rijalitija. Stoga ne treba da čudi što je nedavni pokušaj reanimacije TV duela završen neuspešno. Iako bi sve bilo drugačije da je spektakularno najavljeno sučeljavanje Čede i Milorada bilo opremljeno adekvatnijom scenografijom (u skladu sa situacijom). Recimo kockastom mušemom, metalnom pepeljarom boje starog zlata te litrom belog i kisele.

Zašto, na kraju krajeva, bežati od kafanske estetike televizijskih okršaja političkih trudbenika? Kada se možda upravo u njoj kriju mogućnosti preokretanja Eriksenove tvrdnje s početka teksta.