Tkači duhovne paučine

Verovatno i borac protiv vetrenjača ili ispravljač krivih Drina, ali svakako ne artikal uvijen u šareni omot besprizornog udvorištva koji se prodaje na buvljim, partijskim pijacama pretvorenim preko noći u bleštave šoping-molove.

Intelektualac je nekonformist koji s indignacijom odbacuje svaki interes koji bi ga mogao pretvoriti u sužnja. Nekonformist koji s prezrenjem odbija svaki nalet manipulacije koji mu vređa inteligenciju… Nekonformist koji vešto dekodira novogovor vlasti…

Ergo, intelektualčev pogled na vlast bitno je određen njegovim nekonformizmom. Onda, šta je drugo intelektualac negoli prototip savremenog Prometeja koji hrabro pronosi luču otpora građanskim ulicama utonulim u mrak. Reč je o Prometeju novog kova kojeg i najmanja pomisao na mogućnost služenja tipovima sa polugama moći u licemernim ručerdama, nagoni na akciju. Ne, naravno, na akciji iz nekakvih niskobudžetnih filmova bum-tras žanra, već na daleko prefinjeniji tip angažmana. (Umakanje pera u mastilo, šiljenje olovke, tipkanje po pisaćoj mašini, tapkanje po kompjuterskoj tastaturi, javni govor na ulici – to su izvesni načini prefinjenog kritikovanja bahatih moćnika).

Intelektualac, dakle, mora biti angažovan, govoriti slobodno o brljotinama vlasti, napadati je (a ne braniti) – jer vlast je po definiciji moćna sila pa joj stoga nisu potrebni intelektualni bodigardovi. I sve to, razume se, raditi zarad opšteg dobra zajednice a nikako zarad posebnog interesa koalicionih partaja na vlasti. (Jer vlast je sluga građana a ne njihov gospodar, kao što građani nisu podanici vlasti već njeni kontrolori – te je obaveza intelektualca da na ovu činjenicu neprestano podseća uspavano građanstvo).

U protivnom, intelektualac prestaje da bude ono za šta se izdavao do trenutka intelektualnog posrnuća. Do trenutka svojevoljnog preobraženja iz obličja intelektualnog Gregora Samse u partitokratsku bubašvabu. U prodanu dušu koja racionalizuje svoj taze bedni položaj u novom vlastelinskom ruhu. U slepog intelektualnog ćiftu koji relativizuje vlastito podaništvo „filozofima na vlasti“ (jer biti platonista – to je danas oprobani intelektualni kreščendo) – ali koji istovremeno ne vidi da su pomenuti filozofi na vlasti redom – vešti demagozi, prevejani hohštapleri i moralno posrnuli studenti sa lažnim diplomama u skupocenim ramovima.

(Intelektualac nije intelektualni slepac).

No, intelektualac zato u većini slučajeva obitava na društvenim marginama – nikako unutar sfere moći. Možda zbog toga što duhovni ljudi nemaju moć. (Ali ni moćni ljudi nemaju duha pa je trenutno stanje na semaforu 1:1).

Intelektualac ne piše panegirike i ode vlasti, ne podržava je vlastoručnim potpisima u pet do dvanaest uoči izbora, ne umiljava joj se kao verno kučence, ne obasipa je komplimentima ko što to čini predratni švaler ljupkoj frajli, ne brani je junački od golorukih kritičara s druge strane.

Intelektualac nije povijuša, podrepaš, bršljan ili skutonoša. Naročito nije podguzno jastuče na koje vlast navaljuje svoje maljavo dupe. A ukoliko to jeste – onda takav stvor nije intelektualac već insektualac. Onaj koji vredno, i za sitnu nadoknadu, tka duhovnu paučinu po uglovima tobože otvorenog društva u kojem nema cenzure. U kojem nema laži i prevare. U kojem državni funkcioneri podnose ostavke ako ih ulove. U kojem nema nezadovoljnih građana. U kojem nema podanika. U kojem o raspodeli moći odlučuje svega 55 od zacelo 55 odsto izašlih na izbore…

Pa zašto se onda vlast uopšte otima za intelektualce? Zar to nije uzaludan posao? Neproduktivno traćenje vremena? Poduhvat unapred osuđen na propast?

Jer u trenutku kad ga na koncu ulovi, privoli, zaseni materijalnim dobrima i titulama – vlast ne dobija intelektualca. U najboljem slučaju dobija pomenutog insektualca s perfektnim umećem tkanja. Međutim, vlast ne bere brigu. Dok ima demagoškog tkanja ima i savršeno izreklamiranog propadanja.