Trange-frange u Mariboru

Međutim, i pored povoljnog alegorijsko-železničkog obrta izostala je katarza u vidu opštenarodnog veselja. Delom i zbog toga što je kod nas fudbal najbitnija (a ne najbitnija sporedna) stvar na svetu. Jer da raja nije preterano indoktrinirana fudbalom možda bi se Gaja i Vlaja energičnije pozabavili karnevalskim anticipacijama statusa kandidata u decembru.

Ovako izostao je uobičajeni celovečernji šenluk upotpunjen gradskim defileom u maniru svadbarskog auto-lanca s neizostavnim sirenama, petardama i zastavama u prvom planu. Izostalo je sve ono što bi se desilo da smo kojim slučajem preslišali nemotivisane Slovence i prošli u baraž. Uostalom, teško je i pomalo apsurdno zamisliti „delije“ i „grobare“ kako u fantomkama i uz pomoć baklji proslavljaju evropsku perspektivu Srbije. Što s druge strane ne znači da se manje ekstremno slavlje poput, recimo, onog postvimbldonskog dočeka Đokovića pred Skupštinom, nije moglo organizovati. Uprkos reflektujućoj ravnodušnosti naroda/baze.

Umereni optimisti vele da je ovdašnje naizgled mlako reagovanje na preporuku Evropske komisije za status kandidata u velikoj meri proizvod kolektivnog emocionalnog pražnjenja nastalog usled munjevitog smenjivanja pomenutih crno-belih događaja. Još se pošteno nismo oporavili od duševnih boli i mariborske večeri, a već smo bili suočeni s blagodetima prijatnog briselskog popodneva. Nagla promena temperature iz studenog u vrelo uticala je na neadekvatnu reakciju spram preporuke. Umereni pesimisti rezonuju kako Fileov izveštaj nisu zatamnili samo potezi Jorgačevića i Vidića već i situacija u vezi s kandidaturom koja je, za razliku od fudbalske izvesnosti neodlaska u Poljsku i Ukrajinu, daleko neizvesnija. Prvo, odluka Evropske komisije ne znači automatski i status kandidata. Drugo, status kandidata ne znači utanačen datum pristupnih pregovora. Treće, neizvestan i vremenski neodređen datum pregovora ne znači da je članstvo tako blizu kao što je, recimo, blizu SP u Kataru 2022. Ovo će kazati cinični nogometni fundamentalisti. Za razliku od njih fanovi vidovite Zorke upozoravaće nas da prerano slavljenje preporuke za status kandidata može izmalerisati evropsku perspektivu Srbije. Kao da ona nije već dovoljno izmalerisana pseudopatriotskim i ultranepotističkim strujanjima unutar baze i nadgradnje.

Nego manimo se dijalektičkog materijalizma kad je trenutno simbiotički odnos politike i sporta daleko interesantniji. Ne samo zbog političara u sportu i predstojećih parlamentarnih izbora odnosno izbora u FSS. Eto, File je, na primer, podvukao da se lopta trenutno nalazi u našem dvorištu. A to je, imajući u vidu ovdašnju fudbalsko-političku tradiciju, potencijalno najopasnija situacija po nas. Zapravo kad god smo držali loptu u sopstvenom dvorištu obavezno smo se saplitali o nju. Prošle nedelje „zmajčeki“, lane „kenguri“ svedoci su da je reč o nekoj vrsti aksioma. Slično onom koji je svojevremeno lansirao Milan Živadinović, a po kojem je najopasniji rezultat po domaćina dva nula u njegovu korist.

Lopta je u našim nogama, ali su različiti načini na koje je možemo upotrebiti? Možemo je u Borotinom stilu uneti u vlastiti gol jer nam je kačket ostao pozadi. Ili je poput Vidića traljavo šutnuti u ruke Handanoviču? Mogućnosti su različite. U rasponu od igre kratkih pasova do fudbalskih slaloma u stilu Dragoslava Šekularca. Problem, izgleda, čuči u mentalitetu. U kretanju linijom manjeg otpora, slepoj veri u sreću i unapred spremljenim izgovorima za loše rezultate. Nije sporno da je dobar deo ovdašnjih ljubitelja fudbala verovao kako će nam Slovenci prepustiti pobedu. Da će izvesti kombinovani sastav koji će se vući po travi. Da će primiti gol sa pola terena ili da će namerno mašiti penal ako do njega dođe. Desilo se suprotno. Mi smo se vukli po terenu, primili gol sa pola terena i promašili penal. Nije isključeno da je neki neupućeni posmatrač mariborske uspavanke pomislio kako zapravo „zelenima“ trebaju bodovi, a da im ih „crveni“ onako providno prodaju.

Rečju, trange-frange s katastrofalnom igrom u raspadu. Loša sreća u takvoj situaciji obično igra epizodnu ulogu. Kao i umor kojim su igrači, prema selektorovim rečima, bili ophrvani posle meča sa Italijom. Što bi imalo smisla kada bi se Deki, Lene i Bambi fudbalom zanimali fakultativno poput, recimo, Farana koji se profesionalno i na prvom mestu bave ribarstvom. Uostalom i Grci su odigrali težak meč sa Hrvatskom (rešili ga u svoju korist), pa su preokrenuli u Gruziji. A Grčka je za razliku od Srbije još i opustošena ekonomskom krizom, kako premijer Cvetković reče. Prilog tezi da postoji slaba korelacija između socioekonomskih prilika i učinka fudbalske reprezentacije. Bilo kako bilo političke taktike slične fudbalskim moguće su i u narednom periodu. Za dobrobit ovog društva trebalo bi ih zaobilaziti u širokom luku. Na svakom narednom koraku. Da ne bi došlo do fatalnog raskoraka. Pa mesto guranja napred u nove pobede da obrnemo nazad u stare poraze.