Čak i najokoreliji skeptici koji o inteligentnom vanzemaljskom životu govore sa izvesnom dozom malicioznosti, položiće oružje pred „bliskim susretom treće vrste“ koji je doživeo Kirsan Iljumžinov. Ovaj čovek, inače predsednik ruske republike Kalmikije i predsednik svetske šahovske federacije – FIDE, imao je po sopstvenom priznanju, krajem devedesetih, susret sa posadom letećeg tanjira.
Priča se da je razmena misli između predsednika Kalmikije i posade u žutim kombinezonima zabrinula Andreja Lebedeva, poslednjeg autentičnog eksponenta hladnoratovske ere i poslanika ruske Dume, te je ovaj brže bolje priupitao Medvedeva šta je predviđeno u slučaju da vanzemaljci pokušaju da izvuku važne informacije iz glava ruskih državnika?
Nije poznato šta je Medvedev odgovorio Lebedevu, ali je zato Iljumžinov (poznat i po tome što je tokom predsedničke kampanje bio zagovornik svojevrsne pastirske telekomunikacije obećavši svakom čobaninu Kalmikije mobilni telefon) ostao zlatnim slovima upisan u iks fajlovima postsocijalističke Rusije. Međutim, suština očigledno nije u tome što su Molder i Skali tražili istinu negde tamo, odnosno što su Artur Klark i Karl Sagan tvrdili da vanzemaljskih civilizacija ima koliko i zrna peska na prosečnoj brazilskoj plaži. Suština je izgleda u tome da ljudi uopšte ne poznaju sopstvenu a već priželjkuju kontakt sa nekom drugom, verovatno naprednijom civilizacijom. Uostalom (kako navodi jedan britanski tabloid), navodno najbitnija aktivnost malezijske astrofizičarke Mazlan Otman (navodne ambasadorke UN za navodne „male zelene“), obuhvataće, navodno, rad na zaštiti vanzemaljaca od nas samih a ne obratno.
Gledano iz sociokulturne perspektive, burna dešavanja oko „Parade ponosa“ kao da su proistekla iz naučnofantastičnih sudara svetova. Doduše, bilo je tu manje H. Dž. Velsa a nešto više Kjubrika i „Paklene pomorandže“, ali se sve na kraju svelo na napad Kraljevića Marka na nejakog Fredija Merkjurija. Zapravo, to što je brojniji deo protivnika gej parade (između četrnaest i sedamnaest godina starosti) toga dana smatrao da će ulicama Beograda špartati izvanzemaljski oblici života destruktivno orijentisani prema patrijarhalnoj strukturi srpskog društva, ne govori samo o socijalnoj percepciji ovdašnje mladeži.
Reč je takođe i o činjenici da su u Srbiji vanzemaljcima tradicionalno smatrani svi oni koji su ovako ili onako iskakali iz standardizovanih šablona očekivanog društvenog ponašanja. Zato „bliski susreti treće vrste“ na ovom području u izvesnom smislu i predstavljaju izraz društveno-istorijskog kontinuiteta. Otuda verovatno anarhija na ulicama Beograda (dva dana pre Đenove) koja potvrđuje da iza burne reakcije egzaltiranih omladinaca stoji kao i obično zamršeno klupko sociokulturnih uzroka i posledica. Od ekonomskog (uglavnom katastrofalnog) stanja po glavi stanovnika preko političke manipulacije i partijskog pingponga uzajamnog optuživanja do patrijarhalnog i verskog fanatizma. U tom smislu, traganje za logičnim nitima koje na primer povezuju homofobiju i pljačkanje prodavnice patika mora na kraju završiti u naizgled dosadnom ali višestruko korisnom sociologiziranju. Naime, loša ekonomska situacija potkopava tradicionalni autoritet pater familiasa kao jedinog hranitelja porodice i u potpunosti obrće familijarnu situaciju (žena radi dok muž ručak kuva) što vodi svakodnevnim tenzijama između bračnih drugova. Raspad porodične zajednice postaje u takvim uslovima čest kao jutarnja izmaglica u Podrinju. S druge strane, porast broja razvoda i sigurnih kuća u Srbiji dosta govori o uzdrmanoj patrijarhalno-familijarnoj zajednici koja sve više gubi ulogu primarnog socijalizatora dece. U novonastalim odnosima deca su pre svega prepuštena sebi, vršnjacima i ulici odakle je samo korak do kriminala i političke manipulacije. Zbog toga valja postaviti pitanje kakva je zapravo vajda od prajda kada se zna da je fitilj opšteg nezadovoljstva zbog Kosova, lošeg materijalnog standarda i urušavanja patrijarhalne porodične strukture kratak i lako zapaljiv. A u tom slučaju golemo nezadovoljstvo nije teško usmeriti prema svakome ko iz perspektive nezadovoljnih ugrožava ionako krt društveni poredak i tradicionalni sistem vrednosni.
Još je Konrad Lorenc pisao sredinom šezdesetih o tome da čovekovo agresivno ponašanje proističe iz filogenetski programiranog, urođenog instinkta koji traži rasterećenje i čeka povoljnu situaciju da bi se ispoljio. Prema tome ispada da su naši fudbalski stadioni idealan prostor za sedmično ispoljavanje agresivnih impulsa nezadovoljnih „delija“ i „grobara“, dok ostali nesvakidašnji povodi dođu kao nekakav kec na deset.
Prošlo je, naime, vreme kada je omladina, prema mišljenju druga Staljina, predstavljala stabilizujući treći transmisioni kaiš koji vezuje radničku klasu i partiju. Sasvim suprotno, danas mlado pokolenje u Srbiji egzistira između mnogobrojnih partija sa više-manje autoritarnim strukturama i razmrvljeno-neorganizovanog radništva. Postavlja se jedino pitanje da li besperspektivni Anakin Skajvoker iz niže srednje klase, koji se povremeno pod pritiskom nepovoljnih socijalnih okolnosti transformiše u zločestog Darta Vejdera, zaista predstavlja idealizovani model ovdašnjeg društvenog poretka?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
