Treći viski

Čak bismo, sa malo komparativnog preterivanja, mogli kazati kako Srećni ljudi nakon Boljeg života deluju kao Kursadžije nakon Pansiona Faličnih. Razliku u kvalitetu donekle ublažava elitna glumačka ekipa, odnosno plejada sporednih likova, poput Šćepana Šćekića i Popare, koji u drugi plan bacaju Goluboviće – zamišljene da budu noseći stubovi serijala. (Prosek donekle vadi Riska – izvrsna Radmila Savićević). Poređenja radi, ni Jataganac ni Kurčubić nisu uspevali da se iskobeljaju iz senke familije Popadić, što manje govori o dramaturškoj čvrstini Boljeg života koliko o generalnoj decentriranosti Srećnih ljudi. Ništa čudno s obzirom na društveni kontekst (90-ih) unutar kojeg je serija nastajala.

Uostalom, možda sadašnjem političkom trenutku i odgovara repriziranje Srećnih ljudi, s obzirom na to da se radi o seriji koja evocira uspomene na 90-e. Bacimo li naime pogled sa simboličke distance, uočićemo da se trenutno tri najbitnije pozicije u državi (predsednik, premijer i predsednik parlamenta) nalaze u rukama bivših istaknutih članova Šešeljevih radikala – koji su prve političke korake pravili baš u vreme premijernog emitovanja Srećnih ljudi. No, iz sadašnje perspektive nosioca pomenutih funkcija, 90-e ionako deluju kao druga dimenzija. Ništavna epizoda Zone sumraka koja se implementirala u stvarnosti dvadesetak godina kasnije.

Stoga bi sa stanovišta vladajuće garniture daleko kurentnije bilo udariti po jugonostalgiji tipa Grlom u jagode. Razume se u prajm tajmu prvog programa javnog servisa. Nevolja je u tome što se rečena serija trenutno reprizira u nepopularnom sabajle tajmu (odmah nakon jutarnjeg programa) – što će svakog iole indoktriniranijeg paranoika navesti na pomisao kako neko iz RTS-a tendenciozno radi na podrivanju „ustavnog“ poretka zemlje – poturajući klipove u točkove vladajućoj strukturi. I to baš u trenutku kada kineski radnici na Koridoru 11 u Vučiću vide novog Tita.

Istovremeno, nije mali broj onih koji su na vest o „ukidanju“ TV pretplate brzopleto uskliknuli s ljubavlju kako je sasvim lepo što je premijer Vučić (država to sam ja) eliminisao nepotrebni namet (previđajući pritom činjenicu da se umesto TV pretplate uvodi TV taksa). Jer, zašto uopšte plaćati pretplatu za prvi i drugi program RTS-a kada 75 odsto populacije prati „Zvezde granda“, a 15 odsto „Diskaveri čenel“? E, pa upravo zbog onih preostalih 10 procenata koji veruju da je državi Srbiji preko potrebna nekomercijalna televizija impregnirana kulturno-umetničkim i objektivno-informativnim sadržajima. A to se jedino može postići ukoliko svaki domaćin u ovoj zemlji bude žrtvovao mesečno par stotina dinara zarad kvalitetnijeg RTS-a. Na taj način se bar u teoriji obezbeđuje neutralnost javnog servisa i njegov slobodarsko-kritičarski kredibilitet u odnosu prema vlasti – pa makar on isprva delovao i u formi labavo nategnute praćke.

Čini se ipak da to što vlada pod direktivom EU kani da dosadašnji neobavezujući način pretplate zameni obavezujućom taksom, neće garantovati i objektivnost javnog servisa. Drugim rečima, taksa predstavlja nužan ali ne i dovoljan uslov neutralnosti javnog servisa – pošto partijsko zapošljavanje i politička lojalnost vlastima i dalje vrebaju iza ćoška. Kao i (u poslednje vreme) vrlo popularna metoda autocenzure. U tom bi slučaju taksa za neutralno-objektivni RTS postala kvazidemokratski namet koji bi jedino služio stvaranju moderne TV Bastilje – što je drugo ime za javni servis vlasti. Bilo bi to slično onom trećem viskiju koji Šojić namerava da stavi na Pantićev račun – budući da su Singapurćani prethodno, u iščekivanju elaborata večitog mlađeg referenta, ispraznili čak dve boce „Džonija šetača“. Ali nećemo valjda navijati za kamen umesto za gospodina Sizifa. Dajmo šansu optimizmu. Makar i u formi reprize.