Trenutak istine

Pluralizam se valjda i ogleda u cirkulisanju više različitih istina na idejnom tržištu. To znači da svaka od ponuđenih istina treba da poseduje (ali ne nužno) različitu tržišnu cenu, što znači da postoje kvalitetnije „istine“, ali i one druge. Nevolja je kada tzv. „bofl istina“, suprotno tržišnoj logici, postane društveno predominantna. Kada diktatura jedne jedine „istine“ zagospodari tržištem ideja isključujući bilo kakvu mogućnost izbora.

U Americi kao postoje dve ključne istine koje se svake četiri godine nude biračima kao u izlogu. Reč je o demokratskoj (liberalnoj) i republikanskoj (konzervativnoj) istini. Mada će se mnogi odavde zabrinuti kako između ovih istina i ne postoji bitnija razlika s obzirom na to da će kasnije neminovno doći do njihovog ideološkog slepljivanja.

Bilo kako bilo, ovog utorka sto četrdeset miliona Amerikanaca sa pravom glasa biraće novog ili novog/starog šefa države. To će biti ili Obama, koji će pokušati da zemlju povede u pravcu svetle budućnosti, ili Romni, koji će pokušati da je svojski povuče nazad u prošlost. Tako barem procenjuju tamošnji analitičari. Nešto slično bi se moglo naslutiti na osnovu starosne strukture simpatizera. Tako su Obamini birači uglavnom omladinci, mlađi od trideset godina, dok su Romnijevi uglavnom prevalili šezdeset petu. No starosna struktura (spoj mladosti i iskustva), za razliku od etničke i klasne, teško da može presudno uticati na izbor američkog predsednika. Ovoga puta će po svemu sudeći odlučiti priličan broj afroameričkih i latinoameričkih birača, kao i prevaga unutar srednje klase. A poznato je da srednja klasa uživa gotovo mitološki status u američkom društvu. Gotovo kao Kosovo u Srbiji. Te bi se analogno tome mogao izvući zaključak kako je američka srednja klasa u stvari srce Amerike.

Dejvid Risman u „Usamljenoj gomili“ piše da je osnovna karakterna crta američke srednje klase „usmerenost drugima“, odnosno da je tipičan čovek srednje klase tzv. „drugima usmereni tip“. Karakteriše ga u isto vreme strah od zavisti drugih, usled kojeg se kloni preteranog razmetanja, ali i zavist prema drugima, koja ga sprečava da premalo troši. Kada se na ovakvu kontradiktornu a u stvari konformističku ličnost nakalemi faktička rascepkanost srednje klase, dobije se jedan prilično nestabilan potporni zid sistema. Štaviše, taj „potporni zid“ je fragmentiran na više različitih slojeva, od kojih svaki ima drugačiju „istinu“ o sopstvenoj pozicioniranosti unutar društva. Štaviše, socijalna nekoherentnost srednje klase stalno produbljuje jaz između američkog sna i američke realnosti. Uostalom, Springstin tri decenije piše o takvom jednom društvenom jazu i tu informaciju rado ističe u sklopu promotivnih aktivnosti Baraka Obame. A to su stvari koje „drugima usmereni“ Amerikanci i te kako vole da čuju. Pitati koliko Springstinov angažman pomaže Obami da osvoji drugi predsednički mandat u istoj je ravni kao i pitati koliko Romniju pomaže podrška Klinta Istvuda na putu ka Beloj kući. Tako se sve na kraju može svesti i na pitanje ukusa: „Gazda“ kvadraturu kruga američkog sna i jave isključivo rešava pucnjavom iz električne gitare, dok „Prljavi Hari“ to čini uglavnom pomoću „magnuma“.

Ako su na prošlim izborima penzioneri pripomogli Dačiću da osvoji duplo više glasova nego 2008. i ako su omladinci uzdigli Čedu Jovanovića prilično iznad cenzusa, ne mora značiti da će se nešto slično dogoditi i u zemlji sa golemom srednjom klasom. Naročito kada njenu bit čine sredovečni ljudi u naponu snage ovoga puta i u naslovnoj ulozi ključne glasačke mašine, koju ni Obama ni Romni nisu apsolutno osvojili.