Tri karte za Holivud 2

U tako uzavreloj ideološkoj klimi jednodimenzionalni pogledi na svet čine ugaoni kamen suprotstavljenih tabora. Na primer, amerikanofili veruju da je svako ko nije za Ameriku i NATO automatski za Rusiju odnosno SSSR. S druge strane rusofili smatraju da je svako ko ne miriše Sovjetski Savez po inerciji američki špijun i poklonik Ujka Sema. Sredine nema. Ili je ona, kao i danas, skrajnuta. Zapravo „Tri karte za Holivud“ je film u kojem dominira „ili-ili“ motiv (ili si s nama ili si protiv nas). Motiv koji opstaje čak i u okolnostima potencijalnog filmskog nailaska druga Tita u varoš (Stari je tu u svojstvu simbola blokovske neutralnosti). Motiv koji po automatizmu opstaje i izvan celuloidne stvarnosti, sve do današnjih dana.

Pored toga, kod nas još cirkulišu priče o vojnoj neutralnosti i političkom nesvrstavanju. Uostalom zar Šutanovac ne govori sve vreme o neutralnosti („Partnerstvo za mir“ ali ne i NATO), a Jeremić o ponovnom nesvrstanom svrstavanju Srbije. Neko će s tim u vezi reći kako se istorija ponavlja. S druge strane pitanje NATO-a je ovde poprilično zaguljeno. Jeste da Varšavskog pakta u vidu militarističkog protivtega odavno nema na geostrateškoj pozornici, kao ni SSSR-a uostalom, ali je i pored toga NATO opstao isključivo na krilima opasnosti od difuznog i nevidljivog neprijatelja koji odasvud vreba. Koliko u tome ima istinske opasnosti a koliko geostrateške igre pokazaće vreme.

Koplja se ovde već dugo lome oko (ne)pristupanja Srbije ovoj militarističkoj organizaciji. Prašina se podigla oko već pomenute konferencije u Beogradu, koja je brzopleto i pogrešno okarakterisana kao NATO samit. Pali su i prvi monopoli nad taktikama antinatovskih protesta. Radikali i anarhisti sa bokova – podmladak DSS-a u sredini. Od snažnog alterglobalističkog mirovnog pokreta, koji bi po prirodi stvari trebalo da predstavlja partijski neutralnu pesnicu otpora NATO-u, ni traga ni glasa. Da stvar bude konfuznija ovdašnje nevladine organizacije sa antiratnim angažmanom listom podržavaju ulazak Srbije u NATO. Smatraju valjda da je reč o golubu mira s maslinovom grančicom u kljunu koji nikad ne prelazi krhku granicu između defanzive i ofanzive.

Zapravo, problem sa ovdašnjom jednodimenzionalnom optikom u ovom konkretnom slučaju je u tome što ultramondijalisti i ultranacionalisti stavljaju znak jednakosti između Evropske unije i NATO-a. Pa tako prvi, slično amerikanofilima iz Nikolićevog filma, smatraju da se neizostavno mora i u EU i u NATO. Dok drugi nalažu da se ni pod razno ne mora ni onamo ni tamo. I jedni i drugi, međutim, zaboravljaju da postoji armija onih koji bi rado u EU, ali ne i u NATO (oni koji bi u NATO, ali ne i u EU za sada pripadaju graničnim slučajevima). Tako izvesni evropejac-junoša koji poštuje evropske demokratske tekovine, a koji se kao zakleti pacifista odupire ideji pristupanja Srbije NATO-u biva stigmatizovan kao radikal i anarhista, nacionalista i nazadnjak. Ukratko kao protivnik modernizacijskih tokova.

Dakle, ako si za EU, ali ne i za NATO, onda si iz perspektive ultramondijaliste obavezno ruski čovek izvan modernih tokova dok si istovremeno za ultranacionalistu izdajnik srpskog roda i izmanipulisana žrtva amerikanizma. Rečju ni modernista ni tradicionalista. A zapravo razne skorašnje sondaže javnog mnjenja pokazuju da je gotovo istovetan procenat građana Srbije (nešto preko šezdeset odsto) i za pristupanje Evropskoj uniji i za nepristupanje NATO-u. To su po svemu sudeći oni koji s puno prava ne žele da zaborave kasetne bombe, osiromašeni uranijum i kolateralne štete u vidu brojnih dečijih i drugih civilnih žrtava NATO bombardovanja. Što opet ne znači da dobar deo ovdašnjih pristalica ulaska u NATO želi da zaboravi sve to.

Da li na kraju NATO predstavlja američku ekspozituru – američki kanal uticaja u poslovima evropske bezbednosti (kao što stoji u jednom dokumentu Pentagona)? Od koga ili čega Srbiji preti opasnost pa joj je potrebna zaštita NATO-a (a da pri tom nije reč o invaziji vanzemaljaca ili napadu Al Kaide?)

Da li je NATO udario po nama zbog kosmetskih zaliha lignita za narednih trinaest vekova, a po Libiji zbog nafte (kao što će sutra možda po Maroku zbog fosfata i Zambiji zbog kobalta)? Ili se samo radi(lo) o oružanom uterivanju demokratije i neutralisanju humanitarnih katastrofa? O sličnim naoko banalnim pitanjima valjalo bi prozboriti koju u okviru neke buduće javne rasprave organizovane povodom (ne)ulaska Srbije u NATO. Pa tek onda krenuti na eventualno referendumsko izjašnjavanje o istom pitanju. Ako do njega uopšte i dođe.