Tuđa žena tuga je golema

Istina, ne baš toliko atraktivne za gledanje. Nešto poput olimpijskog polufinala u badmintonu. Zato su gledaoci, kad je najzad došlo do zasićenja, poželeli nešto sasvim novo. I dobili su rialiti šou. Zapravo, celo jedno tuce.

S jedne strane nadirali su „48 sati svadba“, „Menjam ženu“, „Gledam majku biram ćerku“, a s druge strane, (frontalno) „Veliki brat“, „Farma“ i „Survajver“. Pred takvom najezdom skupštinska zasedanja počela su da liče na školski obrazovni program, što je u priličnoj meri razgnevilo prosečnog srpskog birača tradicionalno naoštrenog na dvadesetčetvoročasovno praćenje skupštinskog kosovskog boja. Međutim, ukoliko je rialiti pljusak zaista oterao političare pod medijsku strehu, on je isto tako podario gledalištu jednu novu vrstu akrobatike u vidu političko-estradnog interakcionizma. Političari su, naime, rado hrupili u rialiti kuće i štale odnosno na muzičke podijume, ali su se i estradni umetnici željno latili političkog aktivizma. Sve naoko u interesu napaćene raje. U stvari zarad vlastite popularnosti. Primera ima napretek, ali su trenutno najindikativniji politički aktivizmi Radiše Uroševića i Jelene Karleuše, koji su proteklih dana podigli pritisak domaće javnosti. Reč je. ukratko, o jednoj nerealizovanoj sinekuri i jednoj realizovanoj kolumni.

Čak i pod uslovom da je jedina namera Radiše Uroševića bila da kao nesuđeni član upravnog odbora PTT-a poboljša svoj materijalni položaj, krajnji ishod cele gungule oko potencijalnog nameštenja bio je zapravo ponovno pronalaženje vlastite davno izgubljene popularnosti. Nije, naime, nemoguće da će se diskovi relativno zaboravljenog narodnjačkog asa (i radio amatera) prodavati kao alva nakon snažnog negodovanja javnosti zbog potencijalnog političkog skoka u upravni odbor pošte. Ovako, nakon što je Radiša dostojanstveno odustao od poštanske fotelje pod pritiskom javnosti, „Tuđa žena tuga je golema“ zadobila je potpuno novu dimenziju. Naravno, u skladu sa pravilima srpskog rialiti cirkusa. Sa Karleušinom kolumnom stvari stoje drugačije budući da postoje izvesne nejasnoće. Prvo, nerazumljiva je prašina koja se podigla oko sve te pisanije. Zapravo svi oni koji su godinama mrsili o estradnom kiču i šundu spaljujući ga javno na lomači, pristupili su ozbiljnim, maltene akademskim analizama Karleušinog teksta pridajući mu epohalni značaj.

Ovakav izliv oduševljenja iznenađuje čak i kada je reč o eri hiperprodukcije instant popularnosti. Pre četrdeset godina bilo je nezamislivo da Lepa Lukić, diva izvorne narodne muzike, piše kritičke tekstove za „Ekspres politiku“ braneći radnike od samovolje samoupravnih direktora. Valjda se napredak ogleda u tome što je danas to zamislivo i krajnje izvodljivo. Kao što je uostalom pre pola veka bilo nezamislivo da šlager sezone traje samo jednu sezonu. „Ostala si uvijek ista“ i „Kafu mi draga ispeci“ traju sve do danas. Nasuprot tome, današnji hitići bivaju zaboravljeni nakon prvog slušanja. Zbog toga veliki jutjub hit Ekrema Jevrića ima veliku šansu da u budućnosti doživi sudbinu nekadašnjeg megahita Đina Banane o mačetu čupavom. S druge strane u rialiti vremenu nije nemoguća produkcija ideološke šarade unutar novinskog mikrokosmosa. „Kurir“ je primera radi do Karleušine ultraliberalne kolumne slovio za, u političkom smislu, konzervativno glasilo omiljeno međ publikumom po kojem je estradna umetnica kritički oplela u svojoj kolumni. Ali sve je to na kraju krajeva šou. Čak i kad se predsednik države „budi uz Severinu“. Bilo kako bilo, pitanje popularnosti i visokih tiraža odvija se iza zavese trke za profitom. Međutim, to nije isto kao kada široki društveni slojevi dva puta nedeljno „u skladu sa evropskim lutrijskim standardom“ love profit preko loto tiketa. Tu je reč o narodnim, dakle, popularnim „neoliberalnim“ taktikama „odozdo“ u koje se baš i ne uklapa Radišin pokušaj da ih u dogledno vreme nametne „odozgo“, po mogućnosti iz nekog upravnog odbora. To je ipak posao MMF-a.

Na kraju krajeva, svakodnevni život u realtranzicionističkoj Srbiji odvija se u skladu sa idealizovanom parolom „ekstra, znači, premija“ koju izgovara slučajni prolaznik u reklami za Lutriju Srbije (oduševljeno komentarišući visinu nedeljnog dobitka). Samo što ovde, objektivno gledajući, ekstra često biva pretočeno u svakodnevni bedak, a premija u dugoročni socijalni gubitak. Otuda i valja govoriti o opštedruštvenoj simulaciji svega i svačega. Zapravo, izokrenuti sistem vrednosti, ugnežđen između tranzicionih dobitnika i gubitnika, (o kojem se poodavno trubi u Srbiji), jošjedino govori o uspešnom funkcionisanju mehanizma kazino filozofije. A u tom slučaju čuda su i te kako moguća.