U kritičkoj nesvesti

Dok je poluprazni plus bus dizao prašinu sa periferijske džade, pitanja su navirala kao na Fordovoj pokretnoj traci. Koje li će nove detalje premijer otkriti poslanicima? Čime li će opravdati nedavnu govoranciju ni o čemu? Hoće li besediti o povećanju plata prosvetnim radnicima i smanjenju siromaštva za 0,5 odsto? Da li će obznaniti šta je Dučić pisao o mržnji? Hoće li otkriti kome je potrebna Slavica Đukić Dejanović? Da li rast od 2,8 odsto znači da možemo pozajmiti novu milijardu bez istovremenog uvećanja javnog duga? I da li će me, dovraga, u špajzu dočekati nekoliko zrnadi kukuruza kokičara dovoljnih za četvrtinu vangle i mirno praćenje celopopodnevnog skupštinskog zasedanja?

Elem, još od prošlog ponedeljka uveče prerađujem sadržaj premijerove konferencije za štampu pod radnim nazivom „rečem, kao da ne rečem, a rečem“, ali su rezultati mršavi. I pored udarničkog napora da nekako pronađem izlaz iz lavirinta šifrovanih i nedorečenih poruka kojima nas je premijer obasuo! I pored nastojanja da se konačno privedem k poznaniju suštine premijerovog (ne)izrečenija. Ali zato potpisujem svaki redak što ga napisa Miloš Vasić povodom svega toga – uključujući tu i traktat o Bati Životinji, Štefici Cvek i leopardskim gaćama.

U prošli ponedeljak me je (kao i Vasića) strefilo tupilo od nekuženja premijerovog večernjeg nastupa pred novinarima. A to je drugim rečima nagoveštavalo da ću samo dva i po dana kasnije (u četvrtak u 16h) nestrpljivo iščekivati početak premijerovog popodnevnog nastupa u Skupštini. (Što me pomalo i brine). Ipak, računao sam – ukoliko nešto novo ne saznam o pojačanom delovanju stranih obaveštajnih agencija u Srbiji, onda ću bar nešto saznati o elementu inostranosti prilikom pokušaja „državnog udara“ u Crnoj Gori. (Ko ne shvati na mostu, saznaće na ćupriji). Umesto toga nađoh se u još većoj dubiozi – između čekića teze i nakovnja sinteze. U potpunosti smantan efektima sinteze.

Naime, ukoliko strane obaveštajne agencije, ko što premijer reče u Skupštini, zaista pojačano rade (što znači da one u stvari sve vreme slobodno rade ali da su sada samo pojačale gas i iz treće ubacile u četvrtu) – to prema mišljenju prvog čoveka vlade nikako ne znači da građani Srbije treba da strepe! Baš naprotiv! Treba da budu radosni jer naša obaveštajna agencija ozbiljno radi – i to punom parom. A upravo u tom isparenju leži suština premijerovog skupštinskog protivrečja. Jer ako je pre samo dva dana premijer dramatično obznanio kako tamo neki domaći agenti s kukuljicama odaju državne tajne stranim obaveštajnim agentima s leptir mašnama (princip slobodnog tržišta), postavlja se pitanje – a za koji vrbov klin onda građani trebaju da podlegnu nirvani i poveruju u ozbiljan rad ovdašnjih službi?

Uostalom, ova bespotrebno nametnuta špijunska priča ionako predstavlja puku banalnost, ali banalnost koja vrlo lako može poslužiti jednoj daleko ozbiljnijoj svrsi – gušenju ionako krhke kritičke svesti ovdašnjeg građanina. Jer, čemu u suprotnom najava nekakvih hiljadu afera uperenih protivu premijera i ostalih članova vlade, koje će uskoro nići kao pečurke posle kiše, ako ne amortizovanju izliva potencijalnih građanskih nezadovoljstva u bliskoj budućnosti.

Zapravo, poruka je sledeća. U trenutku kada špijunske horde nadiru sa svih strana, a nepoznata lica zakopavaju zolje u blizini premijerove kuće, samo ovejali neprijatelji države, špijuni i kriminalci mogu kritikovati politiku vladajuće partije prema MMF-u, Kosovu, Rusiji, Americi, životnom standardu građana, Zakonu o radu, socijalnim davanjima, Savamali…

Dodamo li ovome premijerovo neprestano insistiranje na mrziteljima Vlasti koji potom, u nekoj vrsti iskrivljenog ogledala, poprimaju obličje glupandera i kukavica, o čemu je (poučiće nas premijer u Skupštini) pisao lično Dučić – doći ćemo do sledećeg idealnotipskog (veberovskog) tipa građanina po meri Vlasti. Nokautiranog građanina u permanentnom stanju kritičke nesvesti.