U roku od odmah

Opušteno prepušten sećanjima na razuzdane havanske noći u tamošnjim socijalnim klubovima.

„Bogme, zbog one meleskinje bih se po difoltu odrekao sledećeg mandata“, snatrio je uz šeretski osmejak Mali, istovremeno zahtevajući od posilnog nešto žestoko da proklizi niz grlo. Kada mu je posilni u roku od odmah prineo čašu limunade bez trunke Koletovog šećera, drug Mali udarnički srknu i automatski pomisli na Vesića. Zatim se putem Skajpa poveza s njim.

„Šta radi drug gradski menadžer?“, dreknu veselo lider gradske vlasti u trenutku kada se na displeju pojavila pognuta prilika čoveka koji je na drvenom kuhinjskom stolu, uz čkiljavu svetlost šterike, zapisivao nešto na papir.

„O, druže Mali!“, iskreno se obradova drug Vesić, „ili je pravilnije reći – aloha, maj litl frend! Kao što vidiš, mučim se sa tekstom za sledeću Beogradsku priču u Politici. Opet bih pisao o istorijatu Pobednika, ali nikako da u sve to uguram Đilasa.“

„Ti znaš da je direktiva vrhovnog Vođe po tom pitanju jasna.“

„Znam, znam. Dosledno ispunjavam sve Vođine zapovesti pa čak podražavam i njegov asketski životni stil zasnovan na metodologiji monaške skromnosti. Štedim električnu energiju… (pokazuje dopola izgorelu sveću ispred sebe i šporet „smederevac“ iza)…, dovozim se biciklom na posao, aktivan sam 15 sati dnevno, u neposrednom sam kontaktu sa narodom i duboko se unosim u njegove komunalne probleme“…

„Čitao sam tvoj prethodni tekst u Politici. Dopalo mi se ono o Beogradu kao gradu kranova.“

„Narod se mora sopstvenim očima uveriti da se ovde neprestano radi i gradi. Pa čak i ukoliko je više od polovine tih kranova u rukama privatnika koji nelegalno zidaju stambene višespratnice. Mada, ti graditelji su ionako naši ljudi koji će bez problema legalizovati te svoje nelegalno izgrađene objekte kad rasprodaju stanove u njima.“

„Tako je. Treba rušiti nelegalne šupe i garaže običnih smrtnika, jer kada mali čovek shvati da nije po zakonu graditi bez dozvole makar i najobičniju šupu na vlastitom imanju, on se više nikada neće zapitati da li graditelji monumentalnih zdanja sa desetak i više spratova imaju dozvolu za gradnju. Pretpostaviće logično da je moraju imati, iako je ovi zapravo nemaju, hi, hi.“

„Važno je da se gradi“, odsečno će Vesić. „Nego, umalo zaboravih, jesi li odgovorio Božoviću na direktnu prozivku o onoj skupocenoj jelci?“

„Jašta sam“, štrecnu se Mali, a boja lica mu se istog trena premetnu u fluorescentnozelenu. „Javno sam pred kamerama obećao da će ugovor o jelci biti raskinut i to u roku od odmah.“

„Vispreno, nema šta.“

„Ipak, onespokojava me pomisao da sam možebiti upao u sopstvenu stupicu. Naime, nesmotreno sam pred novinarima ispoljio iznenađenje zbog cifre od 83.000 evra za jednu običnu jelku, da bih zatim (uopšte ne znam šta mi bi) dodao da gradska vlast uvek radi transparentno i javno te da je u budžetu lepo naveden iznos za prokletu jelku.“

„Pa ti si faktički, ukoliko sam dobro razumeo, izjavio da si znao za tu stavku u budžetu, a zatim samom sebi uskočio u usta rekavši da prvi put čuješ da jelka toliko košta?“

„Glupo, zar ne?“

„Sam si to rekao.“

„Sreća te narod ne kapira poentu naših javnih lupetanja. Zato ozbiljno razmišljam o ponovnoj kandidaturi. Kapiram, što da se ne kandidujem kad narod ionako ništa ne kapira.“

U tom trenutku u sobi druga Vesića nestaje i ono malo svetlosti pošto se sveća definitivno utulila. Zatim lajt-šou desetine led sijalica bljesne na drugoj strani otkrivajući ostatak prostorije – mermerni pod, španski zid, televizor veličine fudbalskog terena… Drug Vesić traga za novom šterikom, konačno je pronalazi, pali je zipo upaljačem, isključuje svetlo i vraća se u pređašnji deo sobe. Seda za drveni astal ispred „smederevca“ i nastavlja pisanje pod svetlošću novoupaljene sveće. Ponovo je u ulozi Maksima Gorkog.

„Dobra ti je ta scenografija, druže Veso“, uzviknu naposletku Mali. Potom sebi u bradu: „Mada, sve je ovo jedna golema napredna scenografija koju u roku od odmah treba okititi za izbore? Dakle, tender. Dakle, samo napred.“