Ugasili smo ga…

Postmodernizam je kulinarskim rečnikom kazano čorbuljak spravljen od međusobno nespojivih sastojaka, tako da nalikuje teško svarljivom „drnču“ (nadimak za grozno jelo) iz vojničkih kantina. Pa ipak, danas bi se „postmodernistima“ moglo posrećiti po pitanju opažanja još ponekih i te kako svežih društveno-istorijskih formacija iz prošlosti – plemena recimo. Možda čak i samog klana? (No, videćemo da u današnjem postmodernom društvu postoji još koješta, robovlasnički i feudalni odnosi na primer, odnosno trvenja na vatrenoj relaciji kapitalista-radnik).

Nasuprot postmodernim posmatračima društvene zbilje, nalaze se hipokriziji skloni oportunisti koji sporo pamte i još brže zaboravljaju, budući da im povez preko očiju otežava spoznaju poplave retrogradnih fenomena. Tako recimo, nepopravljivi romantici iz redova političara, zaglavljeni u nekakvom modernističkom provizorijumu, često zaboravljaju kako pekinpoovska horda fudbalskih huligana (uzmimo ovaj aktuelni slučaj za primer) predstavlja hroničnu (nikako akutnu) društvenu boljku. Daleko ozbiljniju ranu nego što se to na prvi pogled čini. Socijalnu ozledu koja nije inficirana juče niti prekjuče, i koju je stoga daleko ranije valjalo zasuti penicilin praškom nulte tolerancije. S druge strane, to što su navijačke horde po nepisanom pravilu i u većini slučajeva povezane sa lokalnim alkaponeovskim klanovima situaciju čini još napetijom.

Pod jedan, sve to skupa ponajmanje ima veze sa lepotom fudbalske igre, a daleko više sa organizovanim destruktivnim delovanjem što nas, pod dva, lako vodi krajnje „optimističkom“ zaključku prema kojem država, uveliko popucala po korupcijskim šavovima, gubi meč pod pritiskom strukturalizovanog nasilja. Zato nekako izgleda logično da se u celom tom metežu iščekuje organizovani udar države po hordama i klanovima. Dobro, a plemenske zajednice? Drugim rečima, šta činiti sa tranzicionim konfliktima između ideološki suprostavljenih plemena?

Pogledajmo u tom smislu dugotrajni verbalno-simbolički front

između evrofanatika i antievrofanatika. Problem je taj što oba ova „tribalizma“ ne dozvoljavaju mogućnost upliva mišljenja i delanja koje dolazi izvan granica vlastitog začaurenog dogmationa – idejno veoma skučenog i pauperizovanog. Nije stoga teško udariti hipotezu da se rečeni ekstremi idealno uklapaju u feudalne odnose koje političke partije i stranke pažljivo neguju unutar svojih autointeresnih feuda. Posebno one među njima koje igraju na kartu podilaženja maločas pomenutim plemenskim ideologijama. Da li u tom slučaju može delovati čudno što robovlasnički odnosi bivaju zamaskirani „šatorskim krilom“ ideologije povinovanja?

U međuprostoru klanovskih i plemenskih podela uokvirenih feudalizmom političkih delatnika, egzistiraju građani-glasači. Oni su, kako i dolikuje, postmodernom u dvadeset i prvom veku vezani trostrukim lancima prinude. S jedne strane građani-glasači nalaze se u kmetskom položaju prema izabranim političarima-feudalcima. U prenesenom značenju, reč je o klasičnom odnosu Matija Gubec – Franjo Tahi – doduše bez ikakvog revolucionarnog naboja. S druge strane, građani-glasači vezani su robovsko-kreditnim lancima koje dobroćudni robovlasnici bankarske provenijencije nežno povlače sa tehno-menadžerskih visina. Na taj način, protestna snaga potencijalnih Spartakusa gubi se u dubinama isluženih marioneta – ugašenih poput zadnjih cigareta.

Naravno, ne treba zanemariti ni klasni antagonizam između radnika i kapitalista. Kada se svemu ovome doda trajni dvoboj između partizana i četnika aktuelizovan početkom emitovanja „Ravne gore“, ostaje pitanje šta još očekuje građane-glasače u postmodernoj Srbiji? Možda upravo novi front na liniji građanin – glasač?