Usta puna fašizma

Umesto toga je brže-bolje pohitao da britkim novinarskim perima ocinkari Boška i nazove ga fašistom. Zatim je to isto učinio i predsednik svih građana (koji mu ne protivreče), što je izuzetak koji odskače od pravila, jer je obično ON taj koji uspostavlja standarde etiketiranja neistomišljenika. Ipak, čim je to učinio, lavina fašizma se obrušila niz napredno brdo. Svi naprednjački funkcioneri krenuli su, kao po komandi, da Obradovića i Dveri nazivaju fašistima. (Direktivi se u smisao ne gleda). Čak je i Vesić (gradski menadžer) u redovnoj kolumni u Politici (kao uzgred) natuknuo nešto o „fašističkom pokretu Dveri“, dok je tzv. gospodin Đuka (visoki funkcioner naprednjaka) u redovnoj kolumni u Blicu otišao korak napred, te je Dveri uporedio sa hitlerovskom družinom iz minhenskih pivnica.

Da se radi o stanovitim preterivanjima zarad namicanja jeftinih političkih poena, jasno je svakom psihički stabilnom antifašisti – budući da se Obradovićev gest jedino može okarakterisati kao nasilnički, ali nikako kao fašistički. Fašizam je ideološko-politički sistem vladavine čiji je smisao i cilj učvršćivanje kapitalizma u imperijalističkoj fazi njegovog razvitka. Fašizam karakterišu surova, zverska i neljudska likvidacija građanskih sloboda (naročito radničkih prava), demagogija i težnja za idejno-političkim monopolom, dočim njegovu ekonomsku suštinu čine interesi krupnog (finansijskog) kapitala, kao i njegova težnja da dominira nad državnom vlašću.

Uostalom, Boško se samo ponašao kao što su se nekoć ponašali „naprednjaci“ dok su egzistirali kao „radikali“. Tada je i sam Martinović opravdavao slične izlive nasilja pod skupštinskim krovom. A to nam onda govori o tome da bi ovaj isti Martinović energično branio i opravdavao Obradovićev akt gađanja mišem – samo kada bi Obradović bio „naprednjak“ u opoziciji, a na mestu Martinovića sedeo recimo Zoran Živković.

I to nije dobro. Jer dokle god u ovdašnjoj politici budu opstajavali dvostruki aršini i trostruki pogledi na moral (u skladu sa promenljivim partijskim interesima), mi nećemo mrdnuti ni pedalj dalje na putu istinskog napretka. Saplitaće nas, između ostalog, i olako upotrebljavani termini (poput fašizma) u cilju političke borbe, i to od strane ljudi koji drže poluge moći u svojim rukama. Logika je jasna – ako digneš ruku na vlast ti si fašista, i svi su oko tebe takođe fašisti, dočim je moćna vlast zapravo nemoćna žrtva fašizma, dakle, dostojna sažaljenja i kamare glasova na sledećim izborima.

Predrasude skopčane sa generalizacijama i te kako prolaze u društvu stereotipa i neznanja. Otuda olako gađanje saopštenjima u kojima etiketiranje fašizmom predstavlja suštinu stvari. Uostalom, majstorima propagande poznato je pravilo političkog marketinga prema kojem saopštenje mora imati nivo razumljivosti koji odgovara koeficijentu inteligencije za oko 10 odsto ispod prosečnog koeficijenta onog socijalnog sloja kome se saopštenje isporučuje. Zbog toga ovde prolaze raznorazne akrobacije i kalamburi koji nemaju blage veze s mozgom, a koje nam vlast energično isporučuje svakoga dana. Dok jednom ne zabije autogol samoj sebi – za šta je neophodno svakodnevno prosvećivanje njenog „patrona“ – naroda.

U tezama o fašizmu, Umberto Eko, između ostalog, piše da simptom fašizma predstavlja nepoverenje prema svetu intelekta. Otuda fašisti sumnjiče kulturu čim se ova počne identifikovati sa kritičkim stavovima. U fašizmu, piše dalje Eko, ne postoji borba za život, već se život živi samo radi borbe. Vođa zna da njegova moć i snaga proizilaze iz slabosti masa koje zaslužuju vođu – iz čega potom sledi selektivni populizam. Vođa se predstavlja kao tumač volje naroda, dočim se građani (koji ne deluju), pozivaju samo kada treba odigrati ulogu naroda. Na koncu, Eko piše o novogovoru – osiromašenom rečniku kojim se fašizam služi u cilju sasecanja instrumenata kompleksnog mišljenja.

Stvari su izgleda kompleksnije nego što je to jedan nasilan kompjuterski miš.