Uz sirtaki i šansonu

Razume se da proces obesmišljavanja ideje rada nije počeo niti je završio sa opskurnim parolama iz nemačkih konc-logora odnosno sa advertajzingom američkog vojno-industrijskog kompleksa. Kao što uostalom ni ideja modernog sindikalizma nije propala sa pojavom Džimija Hofe. Istina je, međutim, da duh vremena trenutno ne ide naruku radništvu ali i da u velikoj meri utiče na dezorijentaciju radničkih sindikata. U tom pogledu situacija varira od zemlje do zemlje iako se antisindikalna klima zapravo svuda javlja kao društvena konstanta.

Od Dimitrija Tucovića i Dragiše Lapčevića naovamo, sindikalna muskulatura u Srbiji je permanentno slabila da bi danas dostigla verovatno najveći stepen atrofije. Peripetija oko predloga izmena i dopuna zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju dovoljno govori o tome po onoj narodnoj tresla se gora rodio se miš. Kako bi opravdali svrhu vlastitog postojanja u globalnom antisindikalnom vremenu, sindikati stalno moraju da pokazuju članstvu da ipak nešto rade. Čak i po cenu preduzimanja poduhvata unapred osuđenih na propast. Otuda je najnoviji sindikalni performans sakupljanja potpisa za obaranje vlade, već u startu nosio klicu debakla u sebi. Bez obzira što je hronološki usledio nakon prošlogodišnjeg upiranja sindikalnog kažiprsta u vladu: „Kad ne ide nabolje, izvolite napolje“, aktuelni performans „Potpiši i vladu obriši“ završen je obostranim (sindikalno-vladinim) guranjem nagomilanih radničko-penzionerskih problema pod tepih. Nakon čvrstog stava sindikata da prosečna penzija u Srbiji ne sme pasti ispod šezdeset odsto prosečne plate, Krkobabić je posle sastanka sa MMF-om, obznanio da jedino minimalna penzija neće ići ispod nivoa od dvadeset sedam odsto prosečne plate. A s obzirom da je kriza u međuvremenu zeznula stvar, realizovanje svih ostalih pitanja vezanih za izmene i dopune zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju odloženo je do 2013. godine. Pod uslovom da prethodno preživimo decembar 2012. i majansko proročanstvo o kraju sveta. S druge strane, to što su sindikati teatralno pokazali zube vladi predstavlja nešto više od obične građanske kritike sužavanja prava na beneficirani radni staž rudara „Kolubare“ ali i nešto manje od grčkog i francuskog scenarija radničkog protestovanja. Ipak, istinu govoreći, rušenje vlade uz sirtaki i šansonu ne bi išlo u prilog ni sindikatima, ni poslodavcima, ni vladi. Radnike ionako niko ništa ne pita već im se savetuje da u međuvremenu još malo pritegnu kaiš (kud više) i sačekaju trenutak kolektivnog izlaska iz krize. Iste one koja je pomrsila raniji Krkobabićev plan (znatno ambiciozniji od sadašnjeg sindikalnog plana) da visina prosečne penzije do kraja 2009. ne sme pasti ispod sedamdeset odsto prosečne zarade.

U situaciji opšte devalviranosti ideje rada i hiberniranih zarada, kada mnogi ne primaju plate ili nemaju povezani radni staž, kada se granica odlaska u penziju pomera u nedogled ni Dag Frejzer, legendarni predsednik sindikata radnika američke automobilske industrije iz sedamdesetih godina prošlog veka, ne bi znao šta da čini. Tim pre što sveopšti radnički revolt po uzoru na grčki i francuski ne bi predstavljao najsrećnije rešenje za glavne aktere hipotetičkog socijalnog vrenja. Vlada ne bi imala vajde od radničkog protesta u stilu „moj Beograd si došao da lomiš„ jer bi to podrazumevalo nove budžetske rashode za sanaciju eventualno pričinjene štete. Poslodavcima protest ne bi odgovarao zbog učvršćivanja imidža loše poslovne klime dok bi pad vlade dodatno poremetio dinamiku funkcionisanja privredno-političke elite. Sindikatima takođe ne bi pasovao plamen radničkog nezadovoljstva pošto bi se tek nakon „gašenja požara“ našli u nebranom grožđu političko-upravljačkog neiskustva. Jednostavno, ne bi znali kako da se postave u novonastalim okolnostima budući da je vreme radničkih sovjeta odavno prošlo a da za neku vrstu diktature proletarijata na početku dvadeset prvog veka MMF najverovatnije ne bi imao sluha. Zato je valjda i razumljivo zbog čega se priča o predlogu izmena i dopuna zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju završila dvogodišnjim odlaganjem rešavanja ključnih problema. Tako se otom-potom taktika još jednom pokazala kao najprofitabilnije rešenje za sve osim za „klasu“ radnika i penzionera u Srbiji čiji je broj u ovom trenutku skoro pa izjednačen. Bilo kako bilo, oni koji su nekada radili i oni koji danas rade ali i oni koji ne rade jer im traganje za poslom dođe kao pronalaženje igle u plastu sena verovatno neće pomisliti kako trenutno rad u Srbiji oslobađa radnog čoveka i građanina. Ipak, uz sirtaki i šansonu stvarnost se nekako lakše vari.