Veliko farbanje

Čemu, pitate se, ovaj praistorijski vic? U prvom redu, i na prvom mestu, zbog najspektakularnijeg detalja iz premijerovog govora na novosadskom mitingu SNS-a. Pogađate, reč je o Hanibalovom putešestviju preko Alpa. „Kada smo krenuli bili smo u poziciji Hanibala pred Alpima“, blagoglagoljivo je romorio premijer praćen frenetičnim aplauzom partijskih fanova – dodavši kako je Srbija simbolično prešla svoje Alpe…

Već na prvu loptu, nameću se izvesne nedoumice – na primer, ko je krenuo prema Materhornu iz pomenutog vica? Da li je prema simboličkim Alpima krenuo SNS karavan (prepun poštenih ljudi), nakon sudbonosnog odvajanja od radikalske matice? Ili je put Alpa krenula država Srbija u kojoj, gle čuda, egzistiraju i nezavisni kritičari naprednjačke politike – a ne samo lenjivci, žuti, secikese, tajkuni i sl. Ili je na solo put, sa skromnim zavežljajem vlastite patvorene skromnosti („Vi ste napravili uspeh, ja sam tu samo malo pomogao“), krenuo lično premijer – po principu Srbija to sam Ja! Ja to je SNS! SNS to je Srbija!

Bilo kako bilo, čak i površnim poznavaocima Punskih ratova, posebno onog drugog, mora delovati zastrašujuće premijerovo samopoređenje sa Hanibalom. Šta li je, molim vas lepo, premijer time izvoleo reći?! Hanibal je u Alpima ostao bez svih slonova i gotovo polovine vojnog kadra. Postavlja se pitanje – a ko su slonovi u premijerovoj metaforičnoj priči? Jesu li to penzioneri, prosvetni i zdravstveni radnici, nezaposleni, mladež koja beži u inostranstvo?…

No budući da smo, prema mišljenju premijera, već prešli simboličke Alpe, šta li tek u simboličkom smislu nagoveštava početak otvaranja europskih poglavlja? Kakvi se tek usponi i padovi, razume se i žrtve, mogu očekivati u skorije vreme na tom „putu bez povratka“? Hanibal je nakon prelaska Alpa, ostao bez kompletnog slonovskog kadra i polovine vojske. Ipak, pohitao je na Apenine, potom se tukao sa Rimljanima (sve je manje Rimljana, sve je više varvara), savladao ih kod Kane, ali je zato 13 godina bezuspešno opsedao grad u kojem danas fudbalske bitke biju Roma i Lacio.

Dakle, 13 baksuznih godina čamio je Hanibal pred vratima „večnog grada“, dok su mu Rimljani dobacivali „Hanibal, ante portas!“ (ili je to kasnije lansirao Ciceron), e da bi na kraju postigao jedno veliko ništa. Ili je ipak postigao. Ušao je u istorijske čitanke. Ako se i premijer ove zemlje nameračio na sličan cilj, onda je poruka hanibalizirajuće komparacije više okrenuta njemu – premijeru, a manje državi Srbiji! Nego, da li se premijer malko izgubio u veštačkoj magli simboličkih poređenja? Za one koji slabije vide – definitivno nije. Za one druge, koji ne žele da ih neko farba, može biti da jeste.

U međuvremenu, ako su jedini uspesi vlade: neznatno podizanje privrednog rasta zahvaljujući pritezanju kaiša radnim ljudima i građanima, zatim smanjenje nezaposlenosti otpuštanjem „viška“ zaposlenih, te stvaranje klimave regionalne stabilnosti u kombinaciji sa učvršćivanjem „dobrosusedskih“ odnosa sa Rusijom i Kinom – onda bi namesto Hanibala, celoj ovoj priči više pasovao Potemkin. Em je Rus, em farba za trojicu.

Doduše, u zemlji koja je, čuli smo to, definitivno prešla svoje Alpe, ni farbanje gradskih autobusa ne ide kako treba. Umesto u akrilnu crvenu, dvadeset i kusur autobusa prefarbano je (sa stanovišta naprednjaka), u neprihvatljivu žutu boju. Jer čak i kada si autobus žute boje – ti si prema vazda poštenim naprednjacima: demokrata, lenjivac, tajkun, kriminalac i uopšte, nepošten čovek. Nije bitno što si samo autobus kojeg su pogrešno prefarbali u žuto umesto u crveno! Uostalom, slučajnu omašku četke na kraju će ipak platiti radni ljudi i građani ove zemlje. Umalo, inspirisan premijerovim govorom, ne rekoh – Hanibalovi slonovi.