Veliko pranje

Šta reći za monumentalni projekat čipovanog klozeta u situaciji kada narod u Aleksincu i šire jedva sastavlja kraj s krajem? Zapravo, nije lako odgovoriti na pitanje radi li se o izolovanom slučaju bahatosti lokalnih moćnika sa tutankamonovskim prohtevima, ili pak o pokazatelju klime opšte bahatosti koja vlada na državnom nivou? Doduše, država se u klozetskom pitanju već pokazala kao ekonomičan domaćin koji je za 30.000 evra adaptirao čak dva WC-a (muški i ženski). Nije poznato da li je instaliran čip kao u WC-u aleksinačke opštine, ali se zasigurno ne radi ni o sajber varijanti tradicionalnog čučavca. Pa nije Srbija baš toliko u bedaku, ako već jeste u meraku – ko što kaže ona narodna pesma. Rečju, dignitet poslanika i odbornika ne sme biti ugrožen, što znači da ne treba žaliti novca za stvaranje povoljnog radnog ambijenta. S druge strane, kad narodni poslanik (ili odbornik) pođe tamo gde i car odlazi peške, s njim u tom trenutku metaforički hoda i nekoliko stotina građana koje ovaj predstavlja u skupštini. Dakle, ne radi se tu samo o običnom poljskom klozetu. Štaviše, po sredi je čist primer narodnog WC-a, koji upravo iz tog razloga mora izgledati „svetski a naš„.

Slično deluje i vladin vozni park, koji, prema proceni predsednika Državne revizorske institucije, broji tričavih 30.000 automobila. Od tog broja samo njih 20 odsto je „obišlo zemljinu kuglu“ jedva 1.700 puta. Realno gledajući, toliku kilometražu bi u Kini napravilo samo ministarstvo privrede – a to što Kinezi preferiraju bicikl kao prevozno sredstvo ne umanjuje skromnost naše izvršne vlasti po pitanju vlasništva nad tolikim brojem „kolica“. Uzgred, zamislite grandioznu auto-perionicu koja bi oprala toliko vladinih drumskih krstarica. Pitanje je samo da li bi slična perionica trebalo da bude čipovana, poput opštinskog WC-a u Aleksincu, i da li bi morala biti u vlasništvu proverenog prijatelja vlade? Onog koji ispravno levitira na partijskoj liniji. Jer, pazite – veliko je pranje u pitanju.

Prethodna konstatacija čak može delovati nategnuto – naročito jer su ljudi na vlasti odavno najavili departizaciju državne uprave i time nesvesno plagirali čuveni Dinkićev moto „stručnost ispred politike“. Potvrdu vladine ozbiljnosti po tom pitanju, u empirijskom smislu potkrepljuju ministri Krstić, Verbić i Vujović – nezavisni stručnjaci i ljudi izvan politike (silom prilika uvučeni u istu). Međutim, nešto u svemu tome ne štima kako treba, budući da na sceni imamo dve oprečne tendencije. Prva je Vučićeva namera da iskoreni partijsko zapošljavanje, a druga je očekivanje ogromnog broja partijskih kadrova da na bazi lojalnosti dobije posao u državnoj upravi.

Solomonsko rešenje je sledeće: Svi važniji funkcioneri SNS-a već stoje na braniku otadžbine, to jest unutar bitnih državnih resora, dok se niži partijski vojnici zapošljavaju na manje kurentnijim funkcijama, poglavito unutar resora „nezavisnih“ ministara. Drugim rečima, lako možemo zamisliti ministra Vujovića koji gubi strpljenje jer mu naprednjaci svakodnevno pune ministarstvo partijskim kadrovima, ne pitajući ga pritom za mišljenje.

Izvesno je jedno – da armiju društveno-političkih radnika ne zabrinjava preterano Zakon o radu. Ionako im po nepisanom pravilu sleduje sigurna državna služba. U pitanju je sića, 30.000, možda koja banka više. Ipak, za istu, ali manje sigurnu siću, običan radni čovek moraće ubuduće da grebe otirače tranzicionih biznismena kao što grebe lozove Lutrije Srbije. A šta je s tradicionalnim zaštitnicima radnika? Eno ih uveliko ribaju ruke i obraze zbog novog zakona o radu – 30.000 puta i biće ko novi.