Vetar u jedra, luk u vodi

Na koncu, sva ta prelivanja zrnastih hibrida unutar malog ekrana moraju proizvesti sliku izbrazdanih njiva okupanih zracima proletnjeg sunca. Upravo je to ono što će i najokorelijeg skeptika prenuti iz zimskog sna. Pogotovo u svetlu najnovijih zbivanja. Drugim rečima, kada se na pomenuti semenkarsko-reklamni filing (koji će omiljenu seriju prekinuti baš na najinteresantnijem mestu) nakalemi još i istorijski kompromis između Beograda i Prištine, stvarnost namah postaje ružičasta. Recimo daleko ružičastija od animiranog tena Pantera Pante.

Nije da zakeram, ali čini mi se da je atmosferu napetosti kojom je po svemu sudeći obilovala briselska runda pregovora između Beograda i Prištine, jedino mogla da ovekoveči televizijska kamera u direktnom prenosu. Umesto toga, vest o kompromisu između Edite i Borka iznenada nam je plasirana posredstvom brojnih TV dnevnika. To u prevodu znači da su nas na pravdi boga zakinuli za hičkokovski saspens uokviren verbalnim preskakanjem oko budućeg predstavljanja Kosova na međunarodnim skupovima. A da nisu, verovatno bismo daleko lakše ljuštili slojeve sa dijametralno suprotne metodologije kojom Beograd i Priština tumače sada već čuvenu zvezdicu i fusnotu. Ovako ostaje nedoumica da li Srbija od Evropske unije dobija status kandidata po cenu prećutnog priznanja Kosova, odnosno da li Kosovo od Srbije dobija nagoveštaj priznanja po cenu privremene fusnote izviše naziva?

Bilo kako bilo, izgleda da vetar trenutno duva u oba jedra što prema definiciji odgovara nedovršenoj strukturi kompromisa. S druge strane izgleda da se u ovom slučaju priča o vetru i jedrima preklapa sa pričom o luku i vodi. Prvo, nije teško zamisliti kompromisni povetarac koji u podjednakoj meri opskrbljuje jedra i srpske kandidature i kosovske nezavisnosti. Drugo, srpska strana na nezavisnost Kosova gleda kao na luk i vodu prvenstveno na osnovu rezolucije 1244 zabodene u fusnoti. Treće, za kosovsku stranu zvezdica (samim tim i fusnota) predstavlja luk i vodu ili je bolje reći pahuljicu koja će se čim pre istopiti na nekom proletnjem međunarodnom skupu. Četvrto, nije isključeno da su i Srbija i Kosovo odavno poprimile formu luka i vode u očima Velikog brata. Nasuprot rečenome, čini se da kandidatura Srbije za članstvo u EU ovoga puta najmanje miriše na luk i vodu. S tom bi se konstatacijom verovatno složile i pozicija i opozicija u Srbiji.

Ipak, budući da nam nakon dobijanja statusa kandidata neće automatski poteći med i mleko, zamirisati smilje i bosilje, doakati svila i kadifa, valjalo bi se pozabaviti podizanjem materijalnog standarda stanovništva. A na koji to način kad i najjači vetar teško može nabildovati pokidana jedra domaće privrede? Na sreću nazire se rešenje koje bi (ruku u vatru) rado podržale i pozicija i opozicija.

Reč je o poljoprivredi. Pažljivom promatraču javnog diskursa neće promaći kako se odasvud tiho, gotovo stidno, govori o toj agrarnoj slamčici spasa. Iako bi naprotiv sve trebalo da trešti od znanja-imanja, jer izuzev uslužnih delatnosti poput nekretnina i trgovine, poljoprivreda sa šumarstvom i ribarstvom (posle prerađivačke industrije) najviše doprinosi BDP-u Srbije. Pa ukoliko je nekada magnetna snaga industrijalizacije privlačila ljude iz sela u gradove, utoliko bi se pre sada pod udarom deindustrijalizacije mogao odigrati masovniji pohod na selo?

Jer tamo, kako veli Rundek, još ima mira. Kojim, međutim, vetrom razviti jedra agrarne svesti stanovništva? Kada urbani migriranje u ruralno po inerciji doživljavaju kao luk i vodu. Rešenje je u indoktrinaciji. Svake večeri na javnom servisu u udarnom terminu posle drugog dnevnika naizmenično emitovati „Selo gori, a baba se češlja“ i „Moj rođak sa sela“. Svakoga jutra emitovati „Žikinu šarenicu“ i nakon nje reprizu serije „Ljubav na seoski način“. Svakodnevno u popodnevnom terminu ići uživo sa „Znanjem-imanjem“, a reprizu Gruntovčana (bez prevoda) puštati u sitnim večernjim satima. Ceo proces ponavljati do iznemoglosti.