Virusi, bakterije, traktori

Na primer da nije bilo „Variole Vere“ Gorana Markovića čini se da ne bismo ni znali za opaku dramatičnost epidemije velikih boginja početkom sedamdesetih u Jugoslaviji. Konspiracija je onda bila zagarantovana pojava za razliku od ovih naših transparentnih vremena. S druge strane, mogao je Bert Lankaster u „Kasandrinom mostu“ do mile volje da žrtvuje međunarodni voz sa svim putnicima zaraženim plućnom kugom, ali je to na koncu samo još više pojačavalo veru gledalaca u tzv. eksperte za rizike koji bdiju nad zdravljem globalnog stanovništva. Rečju, u eri hladnog rata rizik od eksplozije neke globalne boleštine bio je paradoksalno sveden na minimum. Prvo, postojalo je čvrsto poverenje u ekspertske sisteme kako ih naziva poznati britanski sociolog Entoni Gidens. Drugo, strategija odvraćanja funkcionisala je i izvan vojnoindustrijskog kompleksa. Kao što su posedovali nuklearne bombe, Ameri i Rusi su primera radi jedini na svetu posedovali preostale uzorke virusa velikih boginja s obzirom na to da je ta bolest u međuvremenu zbrisana sa lica zemlje.

Kao što primećuje nemački sociolog Ulrih Bek, danas živimo u globalnom društvu rizika unutar kojeg „žrtve sistema“ više ne traže eksperte za rizike već eksperti za rizike iznalaze žrtve. Kada se tome doda glad globalne farmaceutske industrije za profitom ne treba da čudi što svake godine izbije po neka smrtonosna epidemija. Sa sve mutiranim virusima i bakterijama u glavnim ulogama. Sad da li se to mutiranje vrši u laboratoriji nekog savremenog doktora Kaligarija ili prilikom migracije virusa/bakterija sa životinje na čoveka ostaje da se vidi. Tek indikativno je da se danas više ne spominje svinjski grip kao da ga nikada i nije bilo. A setimo se samo svakodnevnih dramatičnih izveštaja, apela da se vakciniše celokupno stanovništvo, pompeznih novinskih naslova, cepljenja ministra zdravlja pred TV kamerama u najboljoj tradiciji rijaliti programa i tome slično. Čini se zapravo da su ljudi u Srbiji postali čak preterano sumnjičavi prema ekspertskim sistemima, pa dobar deo njih, na primer, nikada i nije pristao da se vakciniše protiv svinjskog gripa. Kao što dobar deo i ovo najnovije dešavanje s mutiranom ešerihijom u Nemačkoj prati sa izvesnom dozom podozrenja. Na stranu redefinisanje estetike telešop reklama u kojima sredovečne domaćice pripovedaju kako su uz pomoć biljnog čaja domaće proizvodnje savladale opaku ešerihiju. Doduše, onu običnu, ne ovu mutiranu. Dovoljno da se osetimo otporni na nacionalnom nivou.

Ali šalu na stranu. Pitanje je gde se nalazi poljoprivreda u svemu tome. Ostavimo pri tom po strani engleske i tajlanđanske poljoprivrednike koji su u prošlosti duboko patili zbog ludih krava i ptičijeg gripa jer im je propao izvoz junećeg i živinskog mesa. Trenutno su na tapetu španski proizvođači krastavaca iz Malage i Almerije pošto su pretrpeli veliku štetu izazvanu mutiranom ešerihijom. Naime, nemački eksperti su isprva posumnjali kako su španski krastavci prenosioci zaraze, ali su ubrzo okrenuli ploču i fokusirali se na klice nemačkog pasulja. Još samo kad bi se otkrio i način na koji su se u pomenutim klicama spojili crevna bakterija iz centralne Afrike i nemačka ešerihija. Globalizacija reklo bi se. Kao što bi čak i u kontekstu teorije zavere bilo preterano reći da farmaceutska industrija namerno plasira veštački stvorene mutante kako bi tendenciozno udarila na poljoprivredne proizvođače širom sveta, a u cilju dalje liberalizacije svetske trgovine. I to usred drastičnog poskupljenja hrane na globalnom nivou. Tačno je da razvijene zemlje poput Amerike visoko subvencionišu svoje poljoprivrednike što na kraju vodi veštačkom obaranju cena izvesnim proizvodima na globalnom tržištu, a na štetu malih zemalja-proizvođača. Ali je isto tako tačno da sve to nema mnogo dodirnih tačaka s virusima i bakterijama sve dok se ne dokaže njihova eventualna povezanost s genetski modifikovanom hranom. A to je već makadamska bogaza sve sa preponama pride. S druge strane srpski paori koji su traktorima blokirali drumove u Srbiji verovatno ne bi imali ništa protiv da ih država Srbija ferma bar onoliko koliko Amerika svoje farmere. Ovako je ceo tok „traktor revolucije“, koji se zgodno poklopio sa finišom rijalitija „Domaćine, oženi se“ (afirmiše život na selu), ostavio nedoumicu da li su poljoprivrednici i pored navodnog hepienda zadovoljni obećanim državnim subvencijama? Ili je reč o tome da su paori dali još malo vremena ekspertskom poljoprivrednom sistemu države kako bi ovaj za vjeki vjekov sastavio mozaik agrarne politike baziran na proizvodnji i izvozu.