Volteri i volonteri

Najpre, takav intelektualni napor, pored saznajnih aspekata, može imati i daleko praktičnije implikacije. Recimo, dobar spis vrlo dobrog političkog filozofa može odlično poslužiti građaninu (prilično umrtvljenom od dejstva praznične dokolice), kao neka vrsta duhovne baterijske lampe za osvetljavanje sumorne svakodnevice. Isto tako, može poslužiti kao sredstvo za provetravanje malih, sivih ćelija – posebno nakon novogodišnjih i božićnih terevenki sa Vinoljubom Čuturaševićem i Vinkom Lozićem diljem Sunđer-grada.

Elem, da ne dužim, privatih se Volterovog „Filozofa koji ne zna“ (Kultura, 1958). Reč je o delcetu u kojem genijalno spadalo tera šegu sa, pre svega, feudalnim i crkvenim autoritetima – doduše kroz racionalističku prizmu suptilnog kontriranja metafizičkom idealizmu i apstraktnom racionalizmu. Tako na jednom mestu Fransoa-Mari Arue piše: „Moje neznanje mi još većma teško pada kada vidim da ni ja ni moji zemljaci ne znamo apsolutno ništa o svojoj otadžbini.“ A zatim, malo dalje: „Sve što znam o svojoj zemlji jeste da Cezar veli, pre približno osamnaest vekova, da smo bili razbojnici i da smo prinosili ljude na žrtvu, ne znam kojim bogovima, da bismo ih umilostivili da dođemo do kakve dobre pljačke…“

Nije potrebno posebno napominjati da je Volter i te kako poznavao istoriju svoje otadžbine – jer ko ne poznaje vlastitu prošlost teško može razumeti sadašnjost, a kamoli mračne ponore budućih dana. Stvar je u tome što je Volter, pored naglašene spretnosti u razumevanju vremenskog kontinuuma, imao i neodoljivu potrebu da podbada onovremene „lokal-patriote“ – naročito one svešteničkog kova i problematičnog istorijskog znanja. S druge strane, imao je, čini se, neodoljivu potrebu da pokaže kako istorija (nije bitno koje zemlje), ponajmanje šljašti uzvišenim odbleskom šarenih ukrasa sa božićne jelke.

Pokušajte da u Volterovom stilu kažete nekom ovdašnjem „patrioti“, kojemu hobi busanja u prsa ne ostavlja vremena za proučavanje vlastite istorije, kako su mu povjesnom magistralom visoke politike (razume se uz časne izuzetke), uglavnom špartali ubice i secikese. Otac ubio sina, brat likvidirao brata, sin oslepeo oca, kum sredio kuma, prijatelj prodao druga itd. Proglasiće vas očas posla izdajnikom i stranim plaćenikom koji pakosno blati „šljašteće“ istorijske činjenice. Tako nekako otprilike izgleda kada „profesionalni patriota“ nekritički izriba „patriotskog volontera“. (Uzgred, Volter je poput jarbola stajao naspram obe pomenute idealnotipske konstrukcije, budući da se, kao što rekosmo, u podjednakoj meri protivio i metafizičkom idealizmu i apskraktnom racionalizmu.)

Jednodimenzionalno (nekritičko) ulepšavanje nacionalne istoriografije uz pomoć živopisnih mitologema kao presađenih iz bajkovitih svetova braće Grim, prilično otežava proces izvlačenja istorijskih pouka iz prašnjave i podebele čitanke tetke Klio. A to bi u nekakvom sistemu povratne sprege lako moglo dovesti do relativizovanja svakog iole konstruktivnijeg otpora lošim revizionističkim zahvatima. Manje tu imam u vidu „Ravnu goru“ koliko najnoviji krembilski hit pojedinih zapadnih „intelektualaca“ koji Gavrila Principa porede sa Bin Ladenom, a Srbiju uoči Prvog svetskog rata sa današnjim Iranom!

Takvi naučnički volonteri (za razliku od časnih profi-volontera, koji nisu diletanti), neretko uobraze da su u najmanju ruku Volteri 21. veka – mada u startu prave kardinalnu metodološku grešku kada događaje iz prošlosti odmeravaju aršinima savremenog doba, umesto da ih sagledavaju iz perspektive epohe kojoj dotični događaji pripadaju.

„Neki ljudi su verovali da imađahu nos od stakla“, pisao je Volter, „ali kada bi ih bilo dosta obolelih od na primer pomisli da vazda imaju pravo, da li će biti dovoljno čemerike za tako čudnu bolest?“